С’ ибриком у руци стаjаше Емина: Непролазни стихови Алексе Шантића

Прођох покраj баште старога имама;
Кад тамо, у башти, у хладу jасмина,
С’ ибриком у руци стаjаше Емина.

Jа каква jе, пуста! Тако ми имана,
Стид jе не би било да jе код султана!
Па jош када шеће и плећима креће… —
Ни хоџин ми запис више помоћ неће!

Jа jоj назвах селам ал’ мога ми дина
Не шће ни да чуjе лиjепа Емина,
Но у сребрен ибрик захитила воде
Па по башти џуле заливати оде;

С грана вjетар духну па низ плећи пусте
Расплете jоj оне плетенице густе,
Замириса коса ко зумбули плави,
А мени се крену бурурет у глави!

Мало не посрнух, моjега ми дина,
Но мени не дође лиjепа Емина.
Само ме jе jедном погледала мрко,
Нити хаjе, алчак, што за њом црко’!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: