С јесени, кад почну вјетрови…

С јесени, када почну вjетрови, лишће дивљег кестена пада стрмоглавце, с петељком наниже. Онда се чује звук: као да је птица ударила кљуном о земљу. А дивљи кестен пада без и најмањег вјетра, сам од себе, као што падају звијезде – вртоглаво. Онда удари о тле тупим криком. Не рађа се као птица из јајета, постепено, него се одједном распрсне длакава љуштура, изнутра бјеличастоплава, а из ње искачу враголасти, тамни мелези, зацакљених образа, као јагодице насмијаног црнца.

У некој се махуни налазе близанци; ипак би их људи могли разликовати: један има на челу белегу, као коњ. Мајка ће, дакле, увијек моћи да га препозна – по звијезди на челу. Дјечак купи дивље кестенове који су се сакрили у рупе на травњаку и ставља их под образе. Уста су му пуна неке љепљиве горчине. Дјечак се смјешка. Требало би се попети на грану, изабрати један грозд и чекати. Не дати анђелу сна да те превари. Требало би бар три дана и три ноћи, без јела и пића, без сна и починка, гледати плод. Као када се гледа мала казаљка на сату. Бодље су се стврдле и при врху мало потамниле. Ако их дирнеш невјешто, на прсту ће ти направити рупицу, па ће да потече твоја лијепа, црвена крв. Мораћеш онда да сисаш свој прљави прст којим си малоприје правио грудве од блата и фушкије. А може да наступи и тровање крви.

Када се то догоди, онда дјеца умиру. Ставе их у мале позлаћене сандуке и носе их на гробље, међу руже. На челу поворке носе крст, а за сандуком иду дјечакова мама и тата и, наравно, његова сестра, ако је имао сестру. Мајка је сва у црнини, не види јој се лице. Само тамо гдхе су очи, црна је свила влажна од суза.

Једна бјелопутна госпођица у црној кецељи гимназијалке сједи у некој кристалној свјетлости што долази кроз полуспуштене жалузине. Сунце црта на љубичастим боцама с колоњском водом звјездице од злата.

Е, па, ево тајне мириса љубичица: госпођица која продаје сличице лептирова и дивљих звијери, као и парфеме, од свих мириса највише воли мирис љубичица, и ставља га свуда штедро: на дланове, на бујну риђу косу (мада би риђој коси, по, свој прилици, боље пристајао неки други мирис).

Требало би компоновати фугу за оркестар и јоргован. Износити на подијум у мрачној сали љубичасте бочице оплемењених мириса. Оне који би тихо, без крика, изгубили свијест, износили би у другу салу, гдје би лебдио дјетињасти, љековити мирис липе и камилице…

Данило Киш, ,,Рани јади“

Прочитајте још:

Да бодеж у врат забоде ми слађе: Иван Горан Ковачић – Јама

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: