С ким си ти, Бугарско?

Бугарска је 1996. године постала чланица Светске трговинске организације (СТО), 2004 – Организације Северноатлантског уговора (НАТО), а 2007 – Европске уније (ЕУ). Шта се од тад променило?

Бугарска је 1996. године постала чланица СТО. Будућност се чинила светлом. Паралелно са приступањем Бугарске СТО, кључна тема спољне политике државе било је питање чланства у НАТО и ЕУ. Многима је изгледало да ће овакав пут у будућност имати искључиво позитиван ефекат по Бугарску, без обзира на многе тешкоће транзиције према тржишној економији. Истовремено се у Бугарској водила жестока борба двеју групација – конструктивних снага, које су у Европи виделе искључиво успешан економски и политички модел, и агресивних прозападњака, који су, супротно расположењу друштва, захтевали пуну геополитичку преоријентацију Бугарске. У принципу, планови за приступање Европској унији и НАТО су постојали у главама појединих политичара већ крајем 80-их година. Тако је будући министар спољних послова Бугарске Соломон Паси, који је тада још увек био дисидент, борац за људска права и посланик, основао „Бугарски атлантски клуб“.

Одређени конкретни кораци ка сарадњи са НАТО начињени су већ у периоду од 1991. до 1993. године. Међутим, тек 1996. године савез демократских снага Бугарске изнео је жестоке критике на рачун премијера и лидера партије БСП Жана Виденова због тога што држава још увек није поднела Бриселу званичан захтев за приступање Североатлантском пакту. Тада БСП заиста и није журила да прихвати идеју о неопходности приступања Бугарске НАТО, већ је износила тезе о потреби појачаног проучавања система Североатлантске алијансе и њених планова за ширење на исток.

Марта 1995. године Жан Виденов је изнео своје мишљење о овом војном блоку: „Што се тиче ширења НАТО путем приступања организацији источноевропских држава, потпуно је јасно чак и државама чланицама да без Русије, насупрот Русији и не дај Боже против Русије, не може постојати снажан систем безбедности у Европи или свету“. Грађани Бугарске су подржавали овакву позицију, будући да ни у Русији ни у било којој другој држави нису видели претњу по сопствену безбедност.

Међутим, услед дешавања на територији бивше Југославије, праћених активном пропагандом Североатлантских вредности, а такође захваљујући карактеристичном стереотипу да ће интеграција у НАТО убрзати процес интеграција у ЕУ, ситуација се променила. Становништво и влада Бугарске променили су курс на запад, између осталог и у области одбране. За новог председника Бугарске изабран је Петар Стојанов, активни присталица приступања НАТО. На његову иницијативу 17. фебруара 1997. године Бугарска је поднела званичан захтев за приступање Североатлантском блоку, а бугарска влада је одобрила програм сарадње са државама НАТО у областима одбрамбених истраживања и обезбеђења наоружања.
НАТО зарад ЕУ, ЕУ зарад економије…

Најважнији, а вероватно и кључан, догађај у процесу приступања Бугарске НАТО било је понашање ове државе уочи и током операције НАТО против Југославије 1999. године. Извештају бугарских специјалних служби о такозваној операцији „Потковица“ одиграли су одлучујућу улогу у одлучивању европских држава за укључивање у војној операцији против режима Слободана Милошевића. Касније ће се испоставити на никада нису постојали било какви озбиљни докази за „етничко чишћење, које се спрема“. Међутим, то није сметало бугарским званичницима да отворено оптуже суседну Србију за припремање геноцида и сличних злочина против човечности. Током саме операције против Југославије, Бугарска је НАТО снагама дозволила прелетање преко сопствене територије.

Нешто касније, 2001. године, уведен је и визни режим према Руској Федерацији. Тиме Бугарска коначно мења свој спољнополитички вектор на страну Запада. Очекивања руководеће елите Бугарске су се испунила. Године 2004. Бугарска је приступила НАТО, а већ 2007. и ЕУ. Ипак, колико су се испуниле претпоставке о процвату ове државе у оквирима „јединствене европске породице“?

Некада је Бугарска била индустријски веома развијена држава с изузетно јаким пољопривредним сектором, који је производио велике количине дувана и вина. Бугарске паприке и парадајз, вино и цигарете продавали су се у многим светским државама. Бугарска је до приступања у ЕУ извозила електроенергију у Турску, Италију, Грчку, Албанију и Македонију. Данас је Бугарска једна од енергетски зависних држава. Током 2010. године услед сукоба између Украјине и Русије око протока гаса, ова земља је чак запала у енергетску кризу, управо зато што је била неспособна да задовољи чак и сопствене потребе. Осим тока, услед нестабилности на Блиском Истоку, Бугарску је запљуснуо талас илегалних имиграната. Ова земља постала је веома прометан транзитни пут, а често и коначно одредиште за избеглице из Сирије и других држава. И поред тога, ЕУ не чини ништа да помогне. Кампови са избеглицама расту подједнаком брзином као и социјални набој, а Брисел ни на који начин не учествује у решавању овог проблема, већ пред њим затвара очи.

Део бугарских центара за производњу горива и енергије приватизовале су америчке компаније. Цена на електричну енергију повећала се 10 пута. Слична ситуација је и у многим другим сферама економског живота. Бугарска више није држава „паприке и парадајза“. Преко 75% свог поврћа и воћа незадовољавајућег квалитета и укуса се увози. Многа бугарска предузећа су продата у бесцење западним корпорацијама и, као и природни ресурси, контролишу се из иностранства.
Пад је приметан и у демографским показатељима. Становништво државе се током последњих неколико година (и то само према званичним подацима) смањило за око 1,5 милиона. А у те податке се чак и не убрајају сви они који су услед слободног пролаза преко европских граница отишли у западне земље ЕУ.  Притом већина становништва Бугарске нема јасно одређен став према даљем ширењу НАТО у региону. Поново је узрок томе непостојање реалне опасности по безбедност земље. Без обзира на то, министар одбране Бугарске Ангел Најденов недавно је предложио повећање броја војних школа у оквиру НАТО на територији државе, а такође активније коришћење заједничких војних средстава у бази Ново Село. Чиме је таква иницијатива изазвана? Да ли ће становништво Бугарске заиста бити више заштићено уколико учествује у програмима повећања војног присуства НАТО у Источној Европи? 

Пре ће бити да су ту на првом месту амбиције саме Алијансе и интереси појединих представника бугарске политичке елите. Као резултат тога, НАТО додатно подрива сувереност Бугарске, излажући је већим опасностима, а такође лишавајући је могућности самосталног вођења спољне политике у области одбране. Ипак, већина бугарског становништва не подржава политику владе ове земље. Мање од половине становника (45%) сматра да НАТО треба да учествује у војним операцијама ван територије Европе. Осим тога, према резултатима истог истраживања, на питање „да ли подржавате увођење копнене војске у Либију“, свега 15% Бугара одговорило је потврдно. Ово не треба да чуди, поготову ако се зна податак да су бугарски губици током рата у Ираку били шести највећи међу државама савезницама. Страдало је 13 бугарских држављана.

Без обзира на све наведене чињенице, влада наставља да се придржава североатлантског курса. И ако је у тренутку приступања НАТО 2004. године, а и касније током израде нове стратегије НАТО 2011, Бугарска очувала макар одређен степен неутралности и није се претерано укључивала у различите дебате (ставом „ми смо у НАТО, НАТО је добра ствар, али хајде да се дружимо са свима и да не учествујемо у међусобним размирицама), па је чак донекле и заступала интересе Русије у одређеним питањима, реторика се значајно изменила током актуелне кризе у Украјини, постала је милитантна. Непопуларни премијер Пламен Орешарски, који се суочава са оптужбама за корупцију, на тај начин је неуспешно покушао да одвуче пажњу од унутрашњих проблема. У Бугарској је отпочета антируска пропаганда и идеологија, која покушава да наруши вишевековне културне и историјске везе двеју земаља. Након што је влада Орешарског пала, Бугарска има прилику да се врати на макар донекле пријатељску линију односа. Међутим, општа хистерија око Русије, коју Запад упорно потпирује, има искључиво негативан утицај и на доношење одлука у Софији.

Дакле, браћо Словени, с ким смо ми?

Петар Димов

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: