С. М. Љубиша: Знам ја што ме не трпите, јер сам Србин народношћу и вјером православном

Стефан Митров Љубиша, православни Србин, Бокељ, био је народни трибун коме су мимо његове воље придодали нову нацију. Тај угледник и позната историјска личност о свему је другачије говорио и писао од онога што му се данас лажно умеће и атрибуише. Јер он је борац, био и остао, за народна, посебно српска национална права, која су била укидана од туђина и Хрвата, таман као данас што чине монтањари доклеански. А неће то моћи тако, ако смо Љубишиног соја и памети.

Он је у много тежим условима дјеловао смјело, отресито и увијек часно, почевши од 1861. године, када је изабран у Задарски сабор и нешто касније у Царевинско вијеће. Разумијевајући се у суптилне политичке игре Загреба, успоравао је или оспоравао присаједињење Далмације Хрватској, јер му је била позната хрватска политика да из јавног живота истисне Италијане и Србе, као што је у ранијим раздобљима истиснула Грке и Романе, па и Мађаре. И ето, коначно се геноцидном политиком (у два наврата) отарасила и Срба.

Љубиша је отворени противник дуалистичке угарско-хрватске краљевине и њених претензија на Јадрану, па каже:

„Уважив да у поменутим краљевинским одборима није ни било заступника Краљевине далматинске, о судбини којом се располагало, и да дотична нагодба није била никад предложена на одобрење Сабора далматинскога, ни Царевинског вијећа, као заинтересованих страна.

Уважив да и кад би се могле краљевина Хрвацка и Славонија, опозвати на сторична права, неколико вијека страга, свеђе та права не би се могла протезати никако на земљишта дубровачко и которско, која нијесу никад припадала такозваној Троједној краљевини (Хрватска – Славонија – Далмација), но су дошла у властитост Аустрији у смислу чл. 93 и 94 европског уговора год. 1815. као особине повијесно неодвисне од Краљевине Далмације, као што су укључиво и признали горепоменути краљевски одборници кад уговорише утјеловљење данашње, а не Старе Далмације.“

Прчањска скупшина и НЕ бану Јелачићу

Неоспорним ауторитетом утицао је на одлуке Сабора и Царевинског вијећа, спасавајући провинцију Далмацију, посебно Боку и Дубровник од погибељног дјеловања банске Хрватске. Налазио је да ће се народни интереси успјешније штитити под бечком влашћу и далекосежно процјењивао какви би се процеси јавили кад би се којим случајем Бока придружила Далмацији, а што је недвосмислено истицао на Прчањској скупштини 1848. г. Журио је да уреди и поспреми српске ствари у Боки као да је наслућивао да неће бити довољно времена, те утиче да се страдалницима у Бокешкој побуни обезбиједи помоћ за срушене и попаљене домове и отвори прва српска поморска школа у Србини новској. Лично је упливисао код аустријског цара да се што прије именује бококоторски епископ.

У истој историјској идеји и контексту ваља разумјети и горе поменуту Прчањску скупштину Бокеља, кад су ти наши преци „отпоздравили“ бану Јелачићу оним познатим НЕ, иако је тај имао подршку и са мјеста ван Боке, да се човјеку дигне коса на глави. Тако ће и данашњи Бокељи рећи свакоме ко их жели одвојити од матице. Поновиће се Прчањска скупштина!

Како су Хрвати „подржавали“ Љубишу

Љубиша је имао у Сабору плебисцитарну подршку Хрвата за неке акције које је водио, посебно код афирмације српско-хрватског (народног) језика и истискивања италијанског из школа и администрације. Но, кад се и то постигло, хрватски представници се ангажују да га што прије елиминишу из јавног живота. Прорачунато и темељито подривају његов јавни углед у Сабору и матичној Боки, ослањајући се на сој невољника, однарођене ругобе, који су увијек мотали туђе бандијере – наследнике оних који су са ратног брода Бокешке морнарице, топовским салвама докусуривали темеље Зетске епископије на Кртољској превлаци.

И коначно, 1876. г. оствари се душманска намјера: Љубиша је од својих Бокеља по трећи пут изабран у задарски сабор, а кривошијски главари поручише: „Слиједи пут којим слиједиш, на злотворе твоје и наше немој главу обраћати.“ Али у саборници, код овјере мандата, бива срамотно уклоњен. Тада Стефан одржа ватрени патриотски говор, поздрављен бурним овацијама. И настави: „Ја знам што ви мене не трпите, јер сам Срб народношћу и православном вјером…“

И да није прегалаца попут Љубише, Петра Ћеловића, Пава, Рада Бајковића, Саве Накићеновића, Лаза Костића, Марка Цара, Мирка Комненовића, Љубибратића, Ућелинија, грбаљских кнежева, братства тршћанских Срба, паштровског племства – српском народу ових крајева затро би се сваки траг.

(Фељтон „Глас Црногорца“, Подгорица, 4–11. октобра 2001)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: