Са Ракићем на Газиместану

Пише: Никола Трифић

Прогон и погром Срба са Космета и Космета из свести Срба. Упоредо са нападима на наш народ у јужној покрајини који постају све интензивнији, суочени смо и са потпуним скрнављењем образовног система. Славна песма Милана Ракића, “На Газиместану” избачена из обавезне лектире

Недавни прогон Милана Ракића, односно његове најпознатије и национално најзначајније песме из обавезне лектире за основне и средње школе, није ни самостални пир а ни хир неке заблуделе комисије или неког њеног члана, већ је наставак систематског урушавања нашег идентитета, и то тамо где би он требао да добије општеприхваћен израз, академску и научну ноту и у потпуности заокружену форму.

После Десанке Максимовић која је прогнана прошле године, ове је на ред дошао Ракић, чини се, не као завршетак, већ као почетак креирања наше свести по мери, слободно се мође рећи – непријатеља овог народа, ударом кроз образовање, кроз систем под покровитељством још увек наше државе кроз који ће морати да проћу сва будућа поколења.
Код Десанке је засметала песма „Грачаница“, а код Ракића песма „На Газиместану“. Обе су изабране као приоритети за одстрел по принципу који је пре годину или две примењен, када су исте или сличне наизглед невидљиве силе ставиле забрану на наставак снимања филма о херојима са Кошара.
Поменуто се не дешава као ад-хок работа, већ произилази као последица скандалозних закона о школству, основном и високом образовању које је Србија усвајала последњих 20 година. Донети су наводно због либерализације тржишта и веће конкурентности у ауторству, а по њима, држава не само да је изгубила монопол на штампање уџбеника, већ што је много горе, штавише, што је катастрофално, држава је изгубила и суверенитет над одлукама које се тичу садржаја уџбеника. Србија преко Министарства просвете не одређује садржај уџбеника, него је то у целини препуштено издавачима а држави посредством одбора, које такође посредно формира Министарство просвете, остаје да даје предлоге, односно, да прихвати или не прихвати предложено од стране издавача, али ако знамо како се ти одбори заправо формирају – најчешће као тзв. независна тела где је држава само параван, такође, ако знамо какав је утицај невладиних организација (читај запада) на њихов рад, улога коју они имају, своди се на легализацију узурпације нашег образовног система и његовог потпуног урушавања.

То нас доводи до немачке компаније Клет (Klett) са седиштем у Штутгарту. Ова компанија задужена је за уређивање, штампање и дистрибуцију око 70 одсто уџбеника у Србији за основне и средње школе. Поред тога, компанија, која истина има своју ћерку фирму регистровану у Србији, развија и програм толико рекламиране дуалне наставе за наше средње школе који ће у наредним годинама бити реализован под, не само директим финансирањем, него и под директним мониторингом два министарства: једно је просвете, друго је науке, али не Србије него СР Немачке. Занимљиво да онај део тржишта који не покривају Немци, углавном попуњавају издавачи из Хрватске. Зато ако сте у новим уџбеницима наишли на изненађујуће велики број лекција о Хрватима у 11. веку, о агресији из 1999. кoja се назива интервенција, уопштено, ако вам је пажњу скренула упорна употреба родно неутралног језика, очит вам је разлог зашто је то тако. Предлог закона о којем се прича последњих година а који би оставио отворено тржиште за штампање уџбеника и делимично за уређивање, с тим што би уређивање садржаја посебно осетљивих предмета, пре свих историје и српског језика, вратио директно под патронат државе, и даље тавори у фиоци.
Утеха лежи искључиво у томе што није тешко разазнати и намере и нападе. Наравно, за оне који то желе да виде. Такође, није тешко разазнати да је Космет прва мета и да напади на Космет подразумевају синхронизацију физичких напада које спроводи Аљбин Курти и свих других вишеслојних, систематичних, често и институционалних, који се дешавају у Србији северно од Мердара. Ипак, и Курти и поменути издавачи, и разне поменуте и непоменуте невладине организације са све тзв. независним стручњацима и са исто тако независним медијима, само су одојчади исте мајке и упосленици исте куће. Та кућа, по нашој прокламованој политици, за нас нема алтернативу. Ако је тако, мораћемо да наћемо или алтернативни начин преговора са њом, штитећи више своје интересе и своју самобитност, или нам остаје да наћемо алтернативу себи. Оваква Србија у Европу не може. Не због Србије него због Европе.

Од мартовског погрома 2004. године, Срби на Косову и Метохији нису били у тако тешкој и неизвесној ситуацији у каквој се налазе сада. Ако је тај погром с почетка века значио неку врсту албанског блицкрига, онда ситуацију коју имамо, поготово последње две године, можемо окарактерисати као тихи погром, сервиран на рате и умотан у политичку обланду. Оба се наравно дешавају уз дозволу и спонзорство запада и наивно је помислити да би било која власт у Приштини смела да се одважи на корак коначног обрачуна са Србима, да иза истог, политички, финансијски и логистички, не стоји запад, односно, пре свих Вашингтон. О стању Срба на Космету, треба говорити сада, гласно и без било каквх флоскула и еуфемизама, док још има времена и док на Космету, упркос свему, још увек има Срба. Ситуација јесте критична и слути нову, можда и коначну трагедију, а у прилог томе говори и чињеница да се Срби у четири општине на северу које су до скора биле недодирљиви бастион за Приштину, осећају дезорјентисано и уплашено, не само због своје физичке безбедности, већ страх подрива и све прсутнији утисак да држава Србија нема јасан план: како и шта са њима, односно, како да одбрани њихов опстанак. Сваку црвену линију коју је минулих година повлачио Београд, Албанци су намерно и дрско газили. Срби су малтретирани на северу. Срби су и убијани на северу.

На север покрајине, тзв. косовска полиција заједно са Росу специјалцима улази кад пожели, а српска имовина све чешће је мета пленидбе преко политички и ентички мотивисаних експропријација, и баш на тој имовини ничу базе намењене косовским оружаним снагама. Само у 2024. кроз поступак експропријације више од 500 хектара до јуче српске земље, укњижено је као власништво тзв. Републике Косово. На Универзитету у Приштини, са седиштем у Косовској Митровици, за школску 2024./25. уписан је најмањи број бруцоша у последњих десетак година, а слични подаци важе и за полазнике основних и средњих школа. Први пут од рата и агресије на нашу земљу 1999. године, Срби са севера Космета продају имовину, и према незваничним подацима, данас је на северу око 1 000 Срба мање него прошле године у ово време, и око 3 000 мање у односу на крај 2021. године.
Одбрана Срба никако нужно не значи рат, иако није тешко закључити да Курти провоцира баш ту опцију, јер је свима јасно, па и њему, да би евентуална војна интервенција Србије, готово извесно значила сукоб са НАТО пактом, који Србија нити треба да води, нити може да води, и за који свакако нема капацитет. Ипак, можда би наше црвене линије, за почетак политичке и дипломатске, заиста требале да постану црвене, а не модре и шућмурасте после чијег гажења увек иде ред војнијх вежби на Пештеру па истицање беле заставе.

Пре беле, потребна нам је застава Србије, и јасан став: шта би било понижење за ту заставу, и шта за све уступке које је учинила, држава Србија тражи заузврат.
Бриселски споразум, врло горак и врло кокетан са кршењем устава, те 2013. када је потписан, као и каснијих година, имао је своју логику: што због куповине времена и пацификације односа са Албанцима, што због добијања поена код Брисела. Ипак, сва горчина Бриселског споразума, његова опорост и тежина, па и отров који у себи носи може да се прогута само ако се спроводи двосмерно. Очигледно је да Албанци (Вашингтон, ЕУ) немају намеру да дозволе оснивање Заједнице српских општина, док је Београд испунио све на себе преузете обавезе, чак и више од тога. Довољно је погледати, колико је и Србије и Срба, и институционално и физички, било на Космету пре 15, 10, или пре само две године у поређењу са актуелним стањем. Наравно, нико не пориче изузетно тешку позицију коју Србија има. Лако је бити критичар и борити се за КиМ из пасивне позиције без одговорности за донете одлуке. Али, да се по трећи пут вратимо на црвене линије. Баш од Срба на Космету, од обичног народа, све чешће се може чути апел држави Србији да размисли о реципроцитету и о истрајавању у реципрочним мерама. За њихово неспровођење Бриселског споразума – наше поништавање до сада спроведених одлука. За њихову блокаду транзита наших људи и наше робе – наша блокада њихове дијаспоре на истим административним прелазима. За њихову отимачину српске земље кроз измишљене експропријације, знате… Постоји и имовина Албанаца у Централној Србији. Преговори две неспорно супротстављене стране имају смисла само ако се говори језиком који друга страна разуме. На крају крајева, целокупна историја политике и међуетничких односа нас томе учи. У супротном на свако њихово гажење права Срба на КиМ, које иде руку под руку са избацивањем Космета из нашег образовног система, а оба долазе из исте кухиње, имаћемо пар дана вежби на Пештеру, па пут у Брисел на нову рунду преговора. На Пештеру пукне топ, у Бриселу пукне брука. Већ виђено и као по навици: топ погоди наше брдо, а брука погоди наш образ.

Свилен конац, као свилени Гајтан

Планирано губљење Косова и Метохије за Србе и Србију, или боље речено, планирано отимање Космета, нема само територијални карактер. Као што Косово за Србе има много већи значај од 10 и кусур хиљада квадратних километара територије, исто тако и отимање мора да зађе у све оне сфере метафизичког и духовног, интелектуалног и академског – у потпуну свест и биће Срба, где се Косово заправо и налази. Космет не треба само отети од Срба, већ је потребно и убити свест о Космету у самим Србима; свест о колевци и о корену, о постојбини свега српског, како би се на тај начин припремио терен да неки нови Срби у будућности коначно буду скројени по жељи запада. Миленијумска џомба на путу ка Русији, како су Србе први пут назвали дипломатски представници британске круне у 19. веку, према плану, пре свега духовно и културолошки треба да буде поравната са земљом, како би из ње израстао још један европски тулипан који не штрчи у башти на коју право полажу земље са политичког запада.
Избацивање Ракића из лектире, заправо, шире гледано његове најзначајније песме, иако је реч само о песми, надовезује се на претходно избацивање Десанке Максимовић, на све контроверзније и чудније лекције из историје које се сервирају нашим ученицима, са бар тренутним врхунцем у родно сензитивном језику од чијег нас потпуног усвајања, по свим изгледима, деле само још која формална скупштинска расправа и законски протокол. С обзиром да су против нових језичких правила иступили и Матица српска и Институт за српски језик, такође, с обзиром на то да је велика већина наставника и професора против нових наставних програма, а да се и једно и друго и усваја и примењује, јасно је да држава преко својих институција мора да устане и да свој суверенитет врати себи.
Милан Ракић и његов Газиместан, осим поетске имају још већу, чак и далеко већу симболичку тежину. Славни песник, дипломата и добровољац ослободилачких ратова, рођен је у Београду, школовао се у Паризу, а од 1904. до 1911. био је дипломата у Српском конзулату у тада окупираној Приштини. Годину дана касније, иако по свему припадник грађанске и политичке елите, био је добровољац у одреду Војводе Вука када је Космет ослобођен. Један од најузвишенијих момената наше прошлости, десио се када су ослободиоци 1912. баш на Газиместану рецитовали истоимену песму, потпуно несвесни да се у њиховим редовима међу добровољцима налази човек који је те узвишене стихове написао шест година раније. Ипак, као што је речено, са Ракићем се неће завршити деградација нашег наслеђа и наше културе кроз образовни систем.
Оно о чему се у овом тренутку шпекулише, јесте да већ постоји нови предлог уџбеника намењен основцима, који би требао да постане актуелан за коју годину а у коме се Косовски бој обрађује као: устанак балканских земаља, тачније, као некаква балканска унија против Османлија у склопу које је кнез Лазар, као ситан властелин, био тек један од лидера. Упоредо са тим, шта се код нас мења и шта је планирано за промену, треба обратити пажњу да албанска деца и на Космету и у Албанији, уче о албанској лози Нимани (Немањићи) о великом витезу Милешу (Милош Обилић) о Скендербегу без српских корена и о гуслама као албанском народном инструменту, који додуше они зову лоте. Врхунац апсурда је, да њихове као и две трећине наших уџбеника, уређује и штампа немачки Кле (Klett).
Већини је позната прича, да је Србији после Берлинског конгреса 1878. већ једном од стране запада било сугерисано, или одређено, докле уназад може да иде са својом историјом и шта од ње мора да остане ван уџбеника и озбиљних академских расправа. Ако је ту причу тешко проверити са ове дистанце, онда је ово што се дешава наочиглед свих нас јасно и недвосмислено. Наше наслеђе и све оно што о њему говори налази се под озбиљном и злонамерном цензуром. Један део се фалсификује, док се други део протерује из наших школа право на улицу, на неки начин баш тамо где је и опстало кроз векове: код обичног човека за неку нову епоху народног предања. Сходно томе, за 30 или 50 година, ако се овај тренд потхитно не заустави, можда ћемо „На Газиместану“ Милана Ракића, уместо у школи пре чути у кафани уз тамбурицу или хармонику ако неко предходно компонује музику за њу, или у оригиналу, ако се међу кафанском свитом нађе неко довољно поткован класичном поезијом. За нашу децу и наше школе остаће оно што прође комисије из Вашингтона, Брисела, Лондона, Берлина и њихових невладиних и сличних “верника” у Србији. Када је реч о песми, додуше другачије жанровски одређеној, таман да покрије часове и српског и музичког, можда је Свилен конац права и последње дозвољена мера епике и родољубља. Свакако изузетна песма, могло би се рећи и ремек-дело у свом фаху, али без спона са неуралгичним тачкама нашег идентитета. Свилен конац србијански (а не српски) крој, и ту је крај. За Србе који гладни историје и истине буду желели више, спреман је свилен гајтан. Поставља се питање: Да ли ћемо то дозволити?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: