,,Sa Srbijom treba okončati, i upravo sada“

U balkanskoj istoriji mnogo je zanimljivog. Listajući stranice prošlosti, možemo da se sretnemo i sa očajničkim heroizomom i sa neopravdanim rizicima, i sa borbom za pravdu, i sa izdajom, i primerima zajedničkih bitaka i nesuzdržive mržnje jednih naroda protiv drugih. Proučavajući srpsku istoriju, posebno velike istorijske događaje u 20. veku, može da se primeti da zapadni autori često ili prećutkuju neke činjenice, ili ih izopačuju. Sve primetnija postaje ponovna pojava kao što je srbofobija, primećena kod političke elite nekih evropskih država ne samo na kraju, već i na početku prošlog veka.

Posebnu pažnju istoričara sada zahtevaju takvi značajni istorijski momenti kao što su Prvi i Drugi svetski rat. U poslednje vreme beleži se negativna tendencija revizije istorije: zapadni istraživači porede Nirnberg i Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju, optužuju SSSR za početak Drugog svetskog rata zajedno sa Nemačkom, trude se da predstave Srbiju kao krivca za dva Balkanska (1912-1913.) i Prvi svetski rat (1914.). Izgleda da događaji od pre sto godina ometaju one savremene političare koji teže da promene ulogu Rusije i Srbije u savremenom svetu.

Ruska ambasada u Srbiji nije jednom bila inicijator konferencije gde su pokretana ova pitanja. Ovih dana u Beogradu na inicijativu ambasade RF održana je naučna konferencija na temu Balkanski ratovi u preseku geopolitike 21. veka.

Konferenciju je otvorio ambasador Aleksandar čepurin. On je skrenuo pažnju na to da postoje političari koji bi hteli da naruše veokvnu tradiciju odnosa između Rusije i Srbije. Nas povezuje ne samo geopolitičko partnerstvo, već i davno prijateljstvo, rekao je ambasador. Mnogima se i danas ne dopada što i u Prvom i u Drugom svetskom ratu Srbija je učinila pravilni izbor i uvek je bila na strani pobednika.

Učešćem u konfrenciji sa svoje strane htela sam da pokaćem kako se pojavilo suparništvo Rusije, Austrougarske i Nemačke na Balkanu početkom 20. veka i kako Beč i Berlin nisu krili srbofobiju.

Već u vreme aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine u punoj meri se pojavila želja Austrougarske da podčini takođe i Srbiju austrijskom uticaju uprkos slovu i duhu međunarodnih akata i zakonitim interesima Rusije na Balkanu. Ministar inostranih poslova Rusije Sergej Sazonov je bio ubeđen da upravo na bazi ovog suparništva izrasla je vekovno neprijateljstvo među Bečom i Petrogradom. Nemačka je sa svoje strane uvek bila prokrovitelj Beča po tom pitanju. Aneksija Bosne i Hercegovine 1908. godine od strane Austrougarske bila je primljena u Peterburgu kao izazov svem srpskom narodu i Rusiji. Austrija je proglasila aneksiju bez prethodne odluke zemalja koje su potpisale Berlinski sporazum. Praktično su ih stavili pred svršen čin, što je izazvalo ozbiljna diplomatska neslaganja u evropskim krugovima, neprihvatanje primene sile od strane Beča u većini zemalja. ruski car je shvatao da se Austrija neće zaustaviti, da je u njenom planu da zauzme ne samo deo srpskog plemena u Bosni i Hercegovini, već i u Srbiji. U slučaju rata između Srbije i Austrije Rusija ne bi mogla da ostane neutralni posmatrač.

Beč nije očekivao ozbiljan otpor svojim dejstivma. Evropa je ćutala, Srbija je bila slaba da se suprotstavi Austriji, ostala je samo Rusija, koju je trebalo neustralisati. I to je učinio Beč, prilično drsko. Rusiji je postavljen ultimatum: ili ona pristaje na aneksiju Bosne i Hercegovine, ili Austrougarska upada u Srbiju. Izbor je bio težak. I… žrtvovavši svoje samoljublje, ruska vlada je odusala od svog stava nezakonitosti austrijske okupacije Bosne i Hercegovine, i samim tim spasla Srbiju od upada austrijske vojske.

Posle Bosanske krize ruska diplomatija je smatrala da je sukob između Germana i Slovena neizbežan zbog osvajačkih planova Nemčake na Balkanu. Zato ne bez saveta Rusije u toku zime 1911-1912. formiran je Balkanski savez. Rusija ne samo da se sa saučešćem odnosila prema Balkanskom savezu, već je i pomagala njegovom potpisivanju diplomatskim sredstvima. I to je bilo vrlo važno, pošto je podrška Rusije omogućila da se izbegne mešanje u konflikt Austrougarske, što bi obavezno preraslo u svetski rat. U Beču i Berlinu odlično su shvatali da bez Rusije nikakvo balkansko pitanje u 20. veku ne bi postojalo i da Srbija i Bugarska odavno bi prestale da postoje kao samostalne države. Sa svoje strane Rusija je bila svesna da svaki put kada je Austro-Nemačka politika udarala po Slovenima, ona je ciljala na Rusiju koja je stajala na straži kako slovenskih, tako i svojih sopstvenih, vitalnih interesa na Balkanu.

Ne mešavši se u rat, Beč je pažljivo pratio borbu prilično slabih balkanskih naroda protiv Turske i računao da u sukobu sa Imperijom Srbija će biti razbijena, i opasnost od jačanja Srbije na Balkanu biće sprečena zadugo.

Vrtoglavi uspesi balkanskih saveznika bili sušok za Austrougarsku, neprijatna neočekivanost za Nemačku, koja je obučavala tursku armiju. Prema ideji ruske vlade, početak Drugog balkanskog rata, napad bugarske vojske na srpske isturene položaje bio je izveden ne bez podsticanja Bečkog kabineta, koji je sanjao o porazu Srbije. Za Austrougarsku Drugi balkanski rat i Bukureštanski mir značio je težak moralni poraz, zahvaljujući drugom blistavom uspehu Srbije u toku jedne godine. Ovi događaji pokazuju kako je zahvaljujući Rusiji poško za rukom da se izbegne realizacija želje da se ozbiljno okonča sa Srbijom, što nije moglo dane utiče na stav Beča i Berlina uoči Svetskog rata.

Pred Prvi svetski rat počela je jasno da se primećuje tenedncija centralnih monarhija da potčine sebi ekonomski i politički Balkansko poluostrvo, zanemarujući zakonita prava lokalnih naroda i životne interese Rusije. Upravo zato ubistvo austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu koje je izvršio Srbin, između ostalog austrijski podanik, bilo je ocenjeno u Beču kao politička zavera Beograda. Mada istraga nije posedovala nikakve činjenice koje bi potvrdile tu verziju, štampa je počela žestoko huškanje protiv Srbije. Pod pokrićem političkog negodovanja vodila se najbesramnija politička agitacija sa očiglednim ciljem da se nađe odavno željeni izgovor za razračunavanje sa Srbijom – pisao je ministar inostranih poslova Rusije Sergej Sazonov.

Prvi svetski rat pruža mnogo primera nedobronamernosti prema Srbiji koju Beč i Berlin nisu krili. Nećemo se na tome detaljno zaustavljati, navešćemo samo tri prilično rečita primera.

Kada je u novembru 1913. u Berlin doputovala ruska vladina delegacija na čelu sa premijerom Kokovcovom, Kajzer je bio otvoren preko svake mere. U razgovorima sa ruskim sveštenicima govorio je da on vidi nadolazeći konflikt dve rase: slovenske i germanske, tvrdeći da rat može da bude prosto neizbežan i tada će biti sasvim sve jedno ko će ga početi.

U belešci nemačkog ambasadora u Beču Čirške, koju je on poslao 30. juna 1914. rajhskancelaru, nasuprot reči o tome da Beč želi jednom zauvek da svede račune sa Srbima, car Vilhelm je dodao: Sad ili nikad. A niže se izjasnio još određenije: Sa Srbima treba okončati, i upravo sada.

Beleška cara Vilhelma Drugog na poruci ministra inostranih poslova Nemačke fon jagova 23. jula 1914. godine: Grej greši kada stavlja Srbiju na isti nivo sa Austrijom i drugim velikim državama! To je nečuveno! Srbija je banda lopova koje treba kazniti za njihova nedela.

Da dodamo da je Srbija bila pobednik i u Prvom i u Drugom svetskom ratu. To je jedan od izvora mržnje prema Srbiji koju smo osetili i osećamo krajem 20, i početkom 21. veka. Da ilustrujemo to sledećom epizodom. Francuski general Pjer-Mari Galoa piše da je 1976. i 1977. često putovao u Nemačku na poziv ministra odbrane Jozefa Štrausa. Za vreme razmatranja jugoslovenskih problema između ostalog, u uskom krugu evropskih kolega, Nemci su uveravali da posle Titove smrti Jugoslavija mora da bude teritorijalno podeljena. Interesantni su uzrici zbog kojih je Nemačka tome težila. Prema rečima ministra odbrane, to je želja Nemačke da se osveti Srbima koji su dva puta, 1914-1918. i 1939-1945. stali na stranu saveznika protiv njih…, što je doprinelo tome da je Nemačka izgubila u Drugom svetskom ratu. General Galoa je ubeđen da je to Nemačka uvukla SAD u avanturu sa kažnjavanjem Jugoslavije, mada su SAD imale za to svoje razloge.

Sa tim se treba složiti. Navedene činjenice makar delimično odgovaraju na pitanjo o uzrocima ogromne srbofobije koju su Evropa i Amerika ispoljile 90-ih godina prošlog veka. Čini se da istoričari treba još mnogo da rade na objektivnom istraživanju balkanskih događaja.