Са српске њиве до Јужне Кореје

Кукуруз је, дефинитивно, српско извозно “злато”. Прошлогодишњи род, од 7,5 милиона тона, представља рекордну годину, а готово половина ће бити извезена.

Пољопривредници су до сада продали странцима више од 1,5, а очекује се да укупан извоз буде три милиона тона. Управо због тога, како кажу стручњаци, налазе се на мети критика. Разлог је једноставан, докле год сточарство у нашој земљи буде на најнижим гранама, Србија ће бити један од већих извозника кукуруза.

„У овој економској години, заједно са залихама, имали смо на располагању више од осам милиона тона кукуруза“, прича Вукосав Саковић, предсjедник Фонда за жито Србије. – То је рекордна количина која се нашла пред произвођачима и трговцима. Кукуруз морамо да извозимо, јер га производимо, а нема ко да га у Србији потроши. Када би произвођачи имали коме код нас да га продају, по бољој цијени, сигурно би то урадили. За домаће тржиште отићи ће око четири милионе тона, и то на сточну храну. Остало иде на разне прерађевине од кукуруза, паленте, брашно и скроб.

Како објашњава Саковић, кукуруз је већ годинама најисплативија пољопривредна култура. Извозници у Удружењу су успјели да доведу свјетске компаније које се баве трговином житарицама. То све иде у прилог произвођачима, јер они добијају максимално могућу цијену.

„Пољопривредници су некад зарађивали од 800 до 1.200 евра по хектару“, прича Саковић. – Више није тако, па је зарада готово преполовљена. То је све последица ниских цијена на међународном тржишту. Извоз у пољопривредној производњи је и локомотива која вуче. То је сигурност произвођачима да могу продати робу. У Србији је око милион хектара земље под кукурузом, док су све остале ратарксе културе испод тога.

Пољопривредници су у бербу кукуруза ушли са цијеном од 12 динара по килограму, док је сада та цијена 15,30 динара. Како кажу стручњаци, само је извоз подигао цијену.

Када је ријеч о улагањима, она нису иста за све – објашњава Саковић. – Свакако је најисплативије пољопривредицима који имају своју земљу и механизацију. Све друго прилично умањује зараду. Имамо проблем јер су нам пољопривредне површине ограничене, и ријетко ко поштује плодоред. То значи да не би смио да сије исту културу на земљи сваке године, већ сваке треће, четврте. Извесно је, међутим, да се добар део кукуруза сеје сваке године, па често имао проблема у преношењу одређених штеточина, које утичу касније на мање приносе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: