„Са вешала старих нови коноп виси“: Лора као „ЕУ вриједност“ сусједа

Хрватска посљедњих дана интензивно покушава да скрене пажњу на нашу недостојност да приступимо Европској Унији.

Из њихове перспективе, разлози су конструктивни: власт у Црној Гори чине и Срби, а нама није страно да се спотичемо о комшијско душебрижништво.

Тако нам испод радара пролази србофобија која је била једина хрватска реалност деведесетих, а коју смо, изгледа – успјели да заборавимо.

Ипак, тјескоба Лоре остаје жива у онима који су се из ње вратили, а који су у њој били само због тога што су Срби.

Више од хиљаду регистрованих живих душа прошло је страдање у крајње нехуманим условима најстрашнијег логора са краја прошлог вијека, искључиво намијењеног Србима.

Више од шездесет начина мучења.

Више од шездесет званичних мучитеља који нису одговарали.

Више од тридесет година ћутања.

„Остао сам једини преживјели“

У недавном свједочењу за Вијести, Веселин Бојовић, једини преживјели заробљеник из Црне Горе, присјетио се страдања која је претрпио као млад војник.

„Као млад војник позван сам да служим војни рок у ЈНА. Тог 12. априла 1992. године возио сам војску у Чапљину, а команда нам је била у Мостару. Заробљен сам са 12 војника и два официра. Прво су нас одвели у Метковић, а потом увече аутобусима у војни логор “Лора” код Сплита. Ту сам провео 125 дана, гдје сам доживио бројна пребијања, мучења, малтретирања, испитивања…“

Није био једини. Тринаест момака из Црне Горе није преживјело. Дванест тијела је нађено годинама касније. Једно никад није.

“Боли ме то, остао сам једини жив из Црне Горе. Свјестан сам толико да могу још, чини ми се, све да испричам. Сјећам се шта су радили управник логора Томо Дуић, Анте Гудић, Емилио Бунгур… Ма познао би сваког. Вјерујте, то су злотвори, то нијесу људи”, истиче Бојовић.

Жабљачанин каже да не зна када је тачно група резервиста из Црне Горе, припадника никшићко-шавничке групе, доведена у “Лору”, јер су били смјештени у “озлоглашеном Блоку Ц”, али се добро сјећа једне ноћи и бројних јаука, али и молби – “убијте ме, убијте…”.

“Зид нас је дијелио. Цијеле ноћи трајало је мучење, допирао је јаук, запомагање… познао сам црногорски нагласак. Наредног дана је све утихнуло, а мене су стражари позвали да са још једним очистим те просторије гдје су мучени. Ту је била крв на све стране, дјелови тијела…”, присјетио се Бојовић, којем је један од стражара, како тврди, рекао:

“Твоји су земљаци сад у хладњачи”.

У “Лори” су мученичком смрћу пострадали резервисти никшићко-шавничке групе Душан Баровић, Лука Газивода, Боривоје Зиројевић, Ранко Вујовић, Драгоман Докнић, Драган Јаковљевић, Павле Поповић, Милош Перуновић, Ратко Симовић, Неђељко Јанковић, Миљан Шушић, Радивоје Петковић и Радомир Вулић, а Међународни црвени крст пронашао је само Луку Аџића, који је неколико мјесеци касније у Никшићу преминуо од посљедица тешког мучења.

Посмртни остаци 12 припадника ове групе откривани су годинама касније на различитим локацијама у Босни и Херцеговини, код Дувна, Мостара и Требиња, а тијело Милоша Перуновића још није пронађено.

„Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у недрима скриваш“

Црна Гора била је дом четрнаест младића који су мучени. Једном од њих још увијек јесте.

Њих дванаест кући се вратило непрепознатљиво, обезглављено, израњавано, тек да их породице сахране.

Нијеми на мржњу центрирану на српски народ, већ 33 година непромијењено живимо у политици коју је наметнуо Мило Ђукановић, првобитно велики борац против а онда и сам оболио од србофобије.

Човјек који је послао младиће у смрт „Лоре“, када је промијенио политику, наставио је да другује са заклетим непријатељима из деведесетих. И једно и друго је радио из исте фотеље.

Сада више није у фотељи, али попут духа влада у онима који су га на позицији одмијенили, слијепих на оно што им се пред очима дешава, послушних комшија који чине све да негирају комшијске, а свом народу придодају гријехе.

Српски животи маргинализовани у друштву у којем броји више од 30 процената укупног становништва.

Српски животи маргинализовани у друштву које већински говори на српском језику.

Хрватска ријеч мјерна јединица за достојност да се приступи Европској Унији.

Отварање незацијељених рана породицама пострадалих и жртвама које су преживјеле почиње онда када дозволимо да оне буду само статистика.

Заборављање блиске историје повлачи за собом увијек исту мантру: ко не памти – изнова проживљава.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: