Сачувај нам, Боже, памет

Пише: Емило Лабудовић

Нападало, и то баш. У једној пјесми кажу „седам метара туге за ноћи предуге“. Истина, има и туге а и ноћи су године, али седам метара… много је чак и за пјесму. Али, ако нема седам, метар има па да се и на вражјем кантару измјери. Као невестинским чаршавом снијег је покрио све ожиљке долине, сравнио све њене грбе и увио је тишином коју чак ни гавранови више не ремете. Само се, ту и тамо, зачује како се, уз прасак који личи на крик, натегнуте ледом, стољетње букве цијепају и како се са јела, умотаних као ларве свилене бубе у бијело повјесмо, одвали повећа гука снијега, и, уз глуви штропот, свали на земљу. А са снијегом је дошла и самоћа, јер нигдје пртине, чак ни трага какве дивље звјери да живот посвједочи.

Мрзне, и хвата се све трврђа и све дебља покорица, коња са товаром да издржи. Хладно је, али и зима је, и вријеме му је. Али, сјећам се, давно су ми рекли да је најхладнија зима – самоћа, и сад знам зашто ме ни распјевни „смедеревац“ не може згријати и зашто и под поњавом осјећам да однекуд пири студен. Дан пролази у надању, не знам тачно чему, и исчекивању, само не знам чега или кога. Али, може ли човјек, смрзнут самоћом, да се ничему не нада и да ништа не очекује? Макар пас да залаје.

Са сумраком, као лавина низ Шарову долину, нагрну сјећања, успомене и лица, давно минула за обзорје памћења, и за њих се, као за сламку спаса, држим да не потонем у мртво море прошлог. И тако се сјетих једне, не баш пријатне, али дубоко поучне успомене на мог ђеда Михаила. Он је био оно што се тада називало „паметаром“, сеоски судија и помиритељ и чело сваке колоне у коју се село сврставало. Био сам тек закорачио у момаштво када је један мој рођак по ујчевини, са свега деветнаест, изабрао метак. Како до тада никада нисам био на нечијој сахрани, прикачио сам се тик до ђеда, да, пратећи његове поступке, обавим чин а да се не обрукам.

Ђед је, иначе, и лелекао, и док се његов, нешто тањи, глас орио Завором и Раднића Рупом, читава колона нас иза њега чекала је да изјави саучешће. Кад је завршио, ђед је загрлио оца погинулог и рекао му: „Нека ти Бог сачува памет“! Следио сам се јер сам био убијеђен да се ђед „побркао“. Промрмљао сам нешто што је требало да личи на изјаву саучешћа и једва чекао прилику да се разјасним са ђедом. „Е, сине мој, рекао ми је тада, (а ја заувијек упамтио и све чешће се сјећам тога), док год је човјек при памети може много. И да понесе, и да поднесе“!

Ђед је одавно починуо под Опленцем, на саучешћа сада идем сам и увијек се једва уздржим да га не искажем тим ријечима. Јер, из дана у дан све сам убјеђенији да нам памети треба мимо свега. И оне ситне и оне крупне, и оне плитке, дневне, и оне стратешке, дубоке. Јер, поштено речено, и као друшто и као појединци, често се понашамо изгубљено, као гуске у магли, без свијести о томе гдје смо и компаса да покаже куда је најбоље. Умјесто да се удруже знање и памет, а тога у Црној Гори баш и не претијече, највећи дио друштвене енергије трошимо на залудње свађе, оптужбе, подметања и безразложну мржњу.

Али, и у свему томе има једна појава која ме, као грађанина, прости оставља без памети. Наиме, ових дана је пред новинарским камерама продефиловала овећа група осумњичених (за сада) за енорман шверц цигарета. И то, само по себи не би требало да чуди јер смо, као држава, у тој грани олимпијски шампиони, да није оних „а ла Љубо Ћупић“ осмијеха које, с лисицма на рукама, дијеле новинарима. Љубов осмијех био је гест пркоса, ови њихови… не бих посигурно могао да протумачим. Уколико то није порука типа „џаба нас хапсите, наша су леђа дубоко заштићена ‘дубоком државом’, и ето нас ускоро на слободи“! Макар притворски рок продужавали до бесконачности.

И кад нешто размислим, све док нам, као друштву, фали она темељна, рационална и стратешка памет, ове ситне сецикесе и олош са дна каце ће нас мусти као козе и правити од нас само теглећу магарад. Јер, још давно су Латини за ово дали праву дијагнозу, рекавши: „Quos vult perdere dementat“ или: „Кад Бог некога хоће да упропасти, он му прво одузме памет“!

И тако, док се ми, као пијани, рвемо у блату свакојаког сиромаштва, од хљеба до памети, стокупљевина и последњи друштвени отпад граби шаком и капом. И дијели осмијехе надмоћи на све стране. Јер, важно је „да живи Црна Гора“, па макар и у лисицама.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: