САД и НАТО тврдоглаво срљају према Русији

Пише: генерал-мајор у пензији проф. др Митар Ковач

Без обзира што се у последње две године активно у академским и политичким круговима у свету разговара о будућој стратегији САД и данас су присутне дилеме која ће од стратегија у будућности бити доминантна у креирању међународних односа. Од националне стратегије безбедности САД у многоме зависи инструментализација НАТО од стране неформалних центара моћи на Западу. Због неутврђених стратешких опредељења и јасне визије у будућности САД тумарају кроз олако доношење одлука које личе на одлуке старе администрације и могу угрозити мир и безбедност у Европи и свету. Све више је индикатора који указују да је америчка демократија формална и за јавност а да се ради о диктатури коју спроводе неформални центри моћи.

Америка све више личи на подељено друштво и државу, где стара администрација још није отишла и спроводи вољу неолибералних центара моћи, док се нова администрација не сналази нити успева да суштински преузме власт. Важеће стратегије у САД спроводи и стара и нова администрација, често по основу личних процена и инерције, односно на основу „старе матрице“ деловања, која не уважава нову геополитичку стварност мултиполарног света. Због тога свет сваким даном постаје нестабилнији и налази се у зони високог ризика избијања регионалних ратова који могу угрозити светски мир и нанети човечанству несагледиве последице.

У случајевима када се нашла суочена с противницима по снази равним или чак супериорним у односу на њене капацитете, Америка и даље повећава улагања у нове генерације оружја којима покушава да поврати статус једине војне и политичке суперсиле. То је више немогуће урадити, него је то пука жеља неолибералних кругова и центара моћи у САД и на Западу. Жалосно је што ће их једино уразумити страшне последице рата који би САД започеле против неке од нових светских сила.

У спољној политици Русија је тражила савезнике који би делили њена становишта о спречавању глобалне доминације САД-а, коју је Москва сматрала, а и даље сматра, претњом међународној безбедности и својим настојањима да постане значајан центар утицаја у мултиполарном свету. У тежњи да постане кључни фактор у међународним односима Русија је успоставила блиске односе са бројним актерима међународних односа, укључујући и земље Западне Европе, Кину, Индију и Бразил, али и са земљама које су САД окарактерисале као „отпадничке”. Посебна пажња посвећена је земљама које су постале независне на тзв. „постсовјетском простору”. Истовремено, Русија је схватила и значај успостављања функционалних односа и сарадње са Западом, пре свега Европском унијом, која је у дубокој кризи и инструментализована од САД у процесу глобализације.

Ближа сарадња Русије са ЕУ је значајна ради придобијања европске подршка за ставове о стратешким међународним питањима. Постоје мишљења да је оријентација Русије према Европи веома важна за самоидентификацију Русије као значајне евроазијске и глобалне силе. Званична политика полази од тога да је Русија део европског цивилизацијског идентитета и да би свет требало да покаже спремност да прихвати значајнију улогу Русије у међународној заједници. САД управо настоје да поделе Европу и не дозволе природно зближавање и сарадњу Русије и других европских држава. У том би контексту требало посматрати и односе ЕУ и Русије и њихов развој до стратешког партнерства.[1]

Постало је јасно експертима САД да је немогуће више повратити огромну војну предност пре свега у односу на Русију и Кину. Америка је изгyбила време у локалним ратовима широм света, мислећи да је потребно далеко више времена да се успоставе и изграде нове војне силе које ће бити конкурентне на глобалном плану. Године 2014. америчко Министарство одбране објавило је Иницијативу за одбрамбене иновације која ће постати језгро нове стратегије противтеже. Напори САД сада се усмеравају на поља роботике, аутоматизованих система, минијатуризације, великих база података, и напредних технологија производње, као и на обавештајне системе.

Постојећа конкуренција нових велесила, пре свега Русије и Кине, угрозила је пријашњу надмоћ САД. Русија располаже довољним снагама да штити своју државу те да војно интервенише било где у свету уколико су јој угрожени витални национални интереси. То је примерно показала у више наврата, од Грузије и Украјине па до Сирије. Управо постигнути резултати САД и НАТО чине „нервозним“ јер нема више те технолошке нити укупне војне надмоћи.

Кина све јаче утиче на све токове на Далеком истоку и може да парира до нивоа првог или другог ланца острва у Пацифику, као и све више целом Источном Азијом. Према томе, стратешки проблем који лежи пред америчким доносиоцима политичких и војних одлука јесте све већи и гони их да схвате да стара стратегија доминације више није реална и да се крупни проблеми требају решавати кроз споразуме са другим светским суперсилама и регионалним силама, посебно у Европи, и на Блиском и Далеком истоку.

Велики проблем стратешког концепта САД и НАТО лежи у томе што и даље доносиоци одлука и носиоци кључних функција мултинационалног капитала сањају о томе да Армија САД кроз брзу и свеобухватну модернизацију може решити проблеме, као да то исто не чине војске других великих сила. САД и бројни НАТО савезници у употребу уводе нови ловац Ф-35. Није ни чудо што су први његови модели у употребу ушли на Британским острвима и на западном Пафицику, јер се и на тај начин открива основна стратешка идеја САД и НАТО.

САД и НАТО у Европи и на простору Јужне Кореје припремају систем противракетне одбране, који имају офанзивну намену. Такав приступ је опасан и неперспективан, јер може бити основа лажног осећаја безбедности простора држава Алијансе приликом отпочињања војних операција према Русији, Кини, Ирану и Северној Кореји. Симулацијама и математичким моделовањем је лако доказати да тај противракетни штит има малу вероватноћу одбране од масивних и масовних ракетних удара. Зато се доста поуздано може рећи да је „противракетни штит“ више заблуда за домаћу јавност и цивилно друштво на евроатлантском простору, како се не би на адекватан начин испољавало негодовање и бунт против ратнохушкачких одлука и неодговорног понашања САД и НАТО у Европи, и на Блиском и Далеком истоку.

Логика рата је и даље окосница размишљања америчких политичких и војних стратега јер континуирано гомилају НАТО снаге на руској граници, као да на тај начин могу променити стварност. У томе јесте и сва њихова заблуда. НАТО непрекидно шири пропаганду о руској претњи у Европи и то непрекидно увећава од почетка украјинске кризе, коју су планирале и извеле водеће чланице ЕУ и НАТО пакта.

У стварности, добар део војних капацитета неопходних за примену новог стратешког концепта према Русији или је у развоју, или у поодмаклој фази испитивања, док Русија и Кина имају већ у оперативној употреби адекватна противсредства. Сада имамо на сцени највеће војно присуство НАТО пакта на руским границама још од Хладног рата, које се суштински представља као притисак и претња. Балтичке државе, Пољска и Румунија су доминантне у концентрацији војних ефектива и борбених система. С друге стране, САД и НАТО-у одмах смета нека адекватна мера или одговор Руске Федерације.

Уплитањем у планове Вашингтона на Блиском Истоку, Русија је смањила притисак на своје границе и ојачала енергетску безбедност. НАТО експанзија је замишљена као неповратно преузимање власти на терену, који се осваја како би се отворило тржиште по њиховим условима и створила могућност неконтролисане експлоатације природних ресурса. Сирија је требала пасти под терористима тзв. Исламске државе, наоружаним НАТО оружјем. Нико није питао колико ће то изазвати патње обичних људи, као што нико није питао како ће завршити окупација Ирака или разарање Либије. За разлику од финансијера тероризма, Русија је у Сирију ушла по позиву легално и слободно изабране власти. Зато није коректно нити могуће поредити улогу коју је добила Русија на легалан начин и улогу Америке, која се намеће насиљем.[2]

На Балкану, САД и НАТО су сматрали да је завршен процес стављања под контролу свих држава, те да је само питање времена када ће преостале постати чланице. Међутим српски фактор је остао истрајан и не заборавља злочине НАТО-а без обзира што то покушава да се амортизује на различите начине. Чланство Србије у НАТО подржава свега 11%, а 5% је неодлучних. Против чланства у НАТО је преко 84% становништва, тако да се НАТО лобисти и њихови финансијери у Србији питају – зашто је то тако?

Када је у питању политичар који највише подржава блиске односе са НАТО-ом, 23% грађана наводи Чедомира Јовановића, петина Александра Вучића, 16,6% Вука Јеремића, нешто мање од 30% не зна одговор на ово питање, док су остали политичари поменути у мање од 2% случајева. Вук Драшковић није поменут, иако је он постао предводник у правдању НАТО и албанских злочина на Косову и Метохији и у грађанском рату у БиХ. Он је постао сушта супротност своје прошлости и највећи лобиста Запада и протагониста уласка Србије у НАТО, као и велики заговорник окретања Србије од братске Русије.

Институт за европске послове спроводи пројекат дебата о будућности Србије у коме анализира ставове грађана о надама за будућност и претњама које у будућности могу да угрозе однос према Европској унији, НАТО, Русији, САД и земљама у региону, животном стандарду грађана, њиховим политичким ставовима и навикама.[3] Та истраживања су у функцији планирања медијске пропаганде и промене ставова у српском друштву.

НАТО распоређује снаге у Пољској у циљу јачања војног притиска на Русије. Тај процес је континуиран. Тежишно у тим снагама су војници САД, Велике Британије, Француске, Немачке, Румуније, а припрема се контингент војника из Хрватске и других малих држава Алијансе. НАТО снаге никада у историји нису биле тако близу руским границама. Распоређивањем тих снага настоји се демонстрирати јединство НАТО-а, као претња усмерена ка Русији и свим другим народима и државама који стану на пут империјалним и колонијалним циљевима неолибералних центара моћи у САД. Предсједник Анджеј Дуда долазак НАТО трупа назвао је повијесним даном за Пољску и знаком њезине припадности западном, демократском свијету.[4] Управо то показује недовољну озбиљност политичара који преко привидне безбедности неодговорног блоковског сврставања, суштински постају мете.

Пољска се све интензивније декларише као ватрени поборник офанзивне стратегије НАТО у Европи, као да није свесна да би регионални рат на њеним границама највише угрозио њену националну безбедност. Тај национални фанатизам ће вероватно платити пољски народ, због промашене и ратнохушкачке политике пољских власти.

Министарка спољних послова ЕУ Федерика Могерини спроводи са премијерима пет балканских држава и лажне државе Косово нову стратегију НАТО-а, да загосподари у целости тзв. западним Балканом. За ЕУ то је и нови начин добијања међународног признања независности Косова* и његовог отимања од Србије. Признање независности тзв. Косова је био и остао „главни услов за улазак Србије у ЕУ“, а актуелна власт у Србији и даље непрекидно говори да „не види други пут за Србију, осим пута у ЕУ“. То је тај самоубилачки нагон дела наопаке и лакомислене квази политичке елите у власти и странкама грађанске орјентације у опозицији. Све те партије не репрезентују вољу народа, али су под огромним утицајем водећих држава Запада и примају огромна финансијска средства за своју медијску промоцију и компромитовање националних партија и покрета који се боре за заштиту виталних националних интереса. Зато је веома битно да се националне партије и покрети у Србији што више програмски и акционо уједињују, како би били у стању да се боре за афирмацију и заштиту националних интереса и циљева.

Најоштрији критичари председника Србије Александра Вучића називају „издајником који је, у замену за чланство у ЕУ, спреман да жртвује право Србије на своју историјску земљу – Косово и Метохију“. Такође, све више је анализа и ставова који указују на чињенице да је власт Србије, по речима премијера Црне Горе Душка Марковића, и ако је заузела позицију војне неутралности у сваком тренутку подржавала Црну Гору на путу у НАТО. То је велика истина, нажалост, јер је режим у Београду ћутао на понижавање српског народа у Црној Гори и доношење одлука мимо воље народа па и одлуке о уласку у НАТО. Такав однос НАТО-а према малим државама и народима на Балкану јесте део стратегије у походу на Исток, ради обезбеђивања и стабилизације иза „линије фронта“. Због тога Кина и Русија треба да остану присутне на Балкану у економском, безбедносном и политичком смислу, како би се пореметила логика и смисао офанзивне и профашистичке стратегије НАТО.

Власт у Србији би одавно повела своју земљу у НАТО, чак и противно расположењу народа, да не постоји тако масиван и јак анти-НАТО покрет у свести генерација које су преживеле агресију. И поред таквог расположења Народна скупштина Србије, готово тајно, 2015. године ратификовала је Споразум са НАТО, чиме су дата огромна права и повољан статус за НАТО снаге. У томе се огледа сва сервилност и неискреност прошле и актуелне власти у погледу војне неутралности, јер нема исти однос према ОДКБ нити према статусу припадника Руско-српског хуманитарног центра у Нишу. Србија дозвољава да се дуго времена не решавају та елементарна питања у односима са Русијом због притисака Запада, пре свега САД.

Центар за евроатлантске студије из Београда (ЦЕАС) снажно поздравља недавно изнешену оцену актуелног председника Србије Александра Вучића да би “Србија уласком у НАТО решила велики део својих проблема”. Шта додати о томе када нечије ставове о НАТО-у подржава невладина организација коју финансирају водеће чланице те организације, ради промоције „евроатлантског система вредности“. Међутим, Србија и Република Српска се, према стратезима САД, налазе “у позадини” НАТО, који је све своје снаге усмерио према Русији. Алијанса није срећна, јер Србе сматра “малим Русима”. НАТО нема оправдање да реагује војно, али зато настоји да све интензивније користи албански и хрватски фактор за дестабилизацију Србије. Ако то не успе мирним путем НАТО државе, пре свега САД, Немачка и Велика Британија, спремне су да изводе различите специјалне операције како би на власти остале или како би се довеле нове гарнитуре које ће сервилно спровести инструкције НАТО и ЕУ.

Против Србије и Републике Српске НАТО је спреман да усмери Муслимане, као и власт у Македонији и Црној Гори. У том сложеном кругу НАТО је спреман да изазове и низ етничких сукоба па и локалних ратова на Балкану, како би на крају као „миротворац“ загосподарио простором тзв. западног Балкана. Циљ Алијансе је да се наметне као неопходан фактор државама које још нису постале чланице, како би остварила своје намере контроле тог простора и потпуног потискивања Русије са Балкана.

НАТО на простор Републике Српске не може да дође у нормалној демократској процедури, јер га народ не жели. Зато неки стратези Запада предлажу да се то учини игнорисањем воље народа Р. Српске, преко одлука централних власти БиХ, прегласавањем или расписивањем референдума на нивоу БиХ, чиме би били прегласавањем избегнути воља српског народа и одлуке Р. Српске. Зато рефеендум о НАТО у Р. Српској има свој пуни смисао, како би власт Р. Српске у практичном поступању спроводила вољу народа, као и представници српског народа у заједничким органима БиХ.

Да ли ће НАТО прво покушати да доведе на власт у Р. Српској „послушне“ Србе или да мења Дејтонски споразум, велико је питање. Упоредо са спровођењем специјалних операција према Р. Српској, НАТО ће непрекидно вршити притисак на Р. Србију да се не „меша“ у унутрашње односе у БиХ. Све више индикатора указује на то да је данас на сцени „НАТО окупација западног Балкана“, и то оних држава и територија које то не желе.

Ракетни системи које је НАТО поставио у Пољској и Румунији усмерени су према Русији. Имајући у виду да је српски народ сумњичав према НАТО-у, водеће чланице НАТО желе да промене то стање и да обезбеде залеђину стратешких борбених система. Република Српска и Србија јесу “позадина” НАТО, али су истовремено у НАТО окружењу. НАТО ће настојати да не дозволи опстанак неке државе или ентитета који неће спроводити његове замисли и активно учествовати у походу на Исток. То је смисао размештаја снага НАТО и спровођења низа других активности и вежби.

ЕУ и НАТО не желе да Србија остане војно неутрална, као ни Македонија и БиХ. НАТО верује да је довољно јак да натера режиме преосталих држава на западном Балкану да постану његов део. За сада остварење тих циљева желе без оружја, мада није искључено да у будућности то учине преко савеза држава које традиционално имају непријатељски однос према Србији и српском народу на Балкану.[5]

Опкољавање Русије и све снажније уцртавање линије фронта од Балтика до Блиског истока јесте израз агресивног деловања САД и НАТО у Европи. Мале државе у Европи које су по хитној процедури примљене у НАТО сада постају простор за распоређивање снага, сложених борбених система, радара и противракетног штита, што снажно мења њихову националну безбедност. Многе одлуке о уласку у НАТО на истоку Европе нису донесене на демократски начин. Оне су политички исфорсиране у складу са интересима НАТО. Такав приступ испољен је код пријема балтичких држава, Румуније, Бугарске, Хрватске, Албаније, а посебно Црне Горе.

Није тешко препознати да је све то учињено како би се што пре избило на границе Русије. То се види и кроз различите форме обуке команди и јединица. На пример, открило се да је на вежби НАТО снага за брзе интервенције „Nobel Jump“, која је одржана у Румунији, дошло до својеврсног скандала. Бугарски војни контигент – заједно са својим официрима – категорички је одбио да гађа мете које су „личиле на руске војнике”!

Интересантно је пронаћи одговор и на питање – коме су стратези НАТО наменили ову песницу на слици? Када се анализира сама вежба и како је изведена, долази се лако до закључка да у свему томе има исувише поједностављивања и аматеризма. Мултинационалне снаге које НАТО спрема за исток немају праву борбену вредност нити би опстале у интензивнијем оружаном сукобу.

Креатори вежбе су покушали да бугарске официре и војнике „убеде“ да им се само чини да мете „личе на Русе”. Објашњавали су им да су мете прављене од рекламних паноа и да, напросто, оно што је на њима било није префарбано. Без обзира на појашњења и образложења, Бугари су све одслушали и одбили да пуцају у мете „са ознакама које су личиле на руске”. То је присилило руководство вежбе да, после консултација са Бриселом, префарбају мете. Да се не би усложавала ствар, извинили су се припадницима бугарског контигента. Однос припадника Бугарске армије јесте за поштовање и служи им на част јер не дозвољавају да са њима НАТО манипулише и припрема их за нови „Источни фронт“.[6]

По сличном моделу као што то чини данас НАТО понашале су се чланице Тројног пакта под вођством нацистичке Немачке. Данас то вођство на сличан начин спроводе САД. Као за време НДХ, у оквиру фашистичких формација на Источном фронту, данас Хрватска учествује интензивно у операцијама НАТО и преко својих реалних могућности.

Кроз пример понашања Хрватске некад и сада према руском народу јасно се види континуитет фашистичке и садашње неофашистичке власти. По истом обрасцу би данас Р. Хрватска учинила све да се додвори водећим силама НАТО, као што се додворавала Хитлеровој Немачкој. Ваљда су Хрвати осећали потребу да се „одуже„ јер им је по њиховом схватању „слободу“ донела фашистичка Немачка у Другом светском рату, а деведесетих година поново Немачка, која их је прва признала, а после и водеће чланице НАТО.

НДХ је тада послала на Источни фронт пјешадијске, топовске, ваздухопловне и поморске снаге (око 5000 војника). „Након кратке обуке у Аустрији 369. хрватска легионарска пјешачка пуковнија, која се састојала од три бојне по три сатније свака, са 27 бацача и 108 стројница послата је на фронт. После пешачења од 1500 км, придодата је њемачкој ловачкој дивизији на Источном војишту.“

Борбена дејства су изводили на реци Мијуш, западно од Ростова. Посебно се истакла у прољеће 1942. у другој бици за Харков. У току 1942. све хрватске јединице наступале су према Стаљинграду. Тамо су их посјетили Поглавник др Анте Павелић, пуковник витез Јуре Францетић, генерал витез Иво пл. Перчевић и други. Дана 25. рујна исте године, око 19 сати, 369. хрватска пуковнија ушла је у Стаљинград. Освојила је жељезничку пругу источно од комплекса творница Црвени октобар. Хрватске снаге уништене су и заробљене у Стаљинграду.“[7] Од заробљеника Совјети су формирали јединице за борбу против фашиста, на челу с потпуковником Месићем и бојником Маријаном Пришлином. У тој јединици је поред преживелих хрватских легионара било Румуна и Словенаца, као политичких емиграната. У јесен 1944. јединица је нарасла на ниво бригаде и упућена је са јединицама Црвене армије на Сремски фронт. Тако су многе усташе преко ноћи постале припадници НОВ Југославије. То се десило са поморским и ваздухопловним снагама фашистичке НДХ.

„Хрватска зракопловна легија на Источном бојишту. Сачињавала ју је 4. зракопловна пуковнија са својом Л. ловачком и В. бомбашком скупином. Након краће изобразбе на сувременим стројевима у Њемачкој, обе су скупине пошле на Источно бојиште. Ловачка скупина на челу с подпуковником Фрањом Џалом добила је ловце Мессерсмитт Бф 109Е (Емилл)….“[8] „Број хрватских зракоплова на Источном бојишту износио је на свом врхунцу неких 35 зракоплова. Хрватска ловачка скупина ступила је у борбу код Ростова на Азовском Мору 1941. Дана 10. 11.1941. заповједник хрватске скупине, подпуковник Џал оборио је четири совјетска ловца И-16 Рата и тиме постао првим хрватским зракопловцем који је постигао зрачну побједу у Другом свјетском рату.“ … Дана 8. ожујка 1942. хрватски ловци обарају над Кримом 9 противничких зракоплова, а тиеком читавог мјесеца укупно 24, без властитих губитака. Тиеком травња обарају даљњих пет зракоплова код Керча и Севастопоља. У свибњу судјелују у борбама за тврђаву Севастопол на Црном Мору као ловачки бомбаши бацајући бомбе од по 50 и 250 кг. Уништавају пет совјетских бомбаша на земљи и два ловца у зраку.“[9]

Ово су подаци дати на основу хрватских извора и жалосно је што се ништа није променило у систему вредности тог народа и садашње Р. Хрватске. На сличан начин данас хрватски добровољци и инструктори учествују у припремама Украјинске војске да по сличном рецепту реше Донбас и Луганск, као што су учинили са Републиком Српском Крајином. Хрватска спрема контигенте за НАТО у новом походу на исток, слично као што су чинили њени преци у Другом светском рату.

Српски народ је својим страдањем у два антифашистичка покрета, ЈВуО и НОВЈ, донео слободу хрватском народу а не фашисти. Али одавно је на сцени покушај ревизије историје, тако да се фашисти настоје приказати да „нису били баш тако зли и да нису починили монструозне злочине“. Зато се данас у Јасеновцу исписују усташке пароле и панои, уз одобрење и прећутну сагласност власти.

Румунија данас игра веома опаку игру да преко Молдавије генерише нову кризу у срцу Европе, преко Придњестровља, које је још 1991. године прогласило самосталност. Русија правилно сагледава да је овај корак креиран од НАТО-а и да занемарује стварне разлоге присуства ограниченог контингента руских снага у подручју реке Дњестар. То је још један у ланцу непријатељских потеза које у последње време повлаче они политичари у Кишињеву који не желе побољшање билатералних односа. Сигурно је да је то нова тачка кризе коју креира Запад у походу на Исток, као што је урађено кроз украјинску и грузијску кризу.

Новом поделом у Европи НАТО стратези креирају сукоб где би, нажалост, већином страдале словенске земље и народи, док би САД, Немачка, Француска и Велика Британија покушале да учествују у операцијама где постоје мањи изгледи за велике људске губитке. За решавање проблема евроатлантске, евроазијске, далекоисточне, блискоисточне као и глобалне безбедности потребне су озбиљне и отворене дискусије пре свега између НАТО, ЕУ, Русије, Кине и САД. Тензије и неслагања који се испољавају у односима САД, Кине, ЕУ и Русије, свет све више чине нестабилним. Русија с правом сматра да САД инструментализују многе међународне проблеме у функцији насилне глобализације и остваривања интереса у било ком делу света. Последица таквог деловања јесу многи ратови, разарања, глад, беда и велике миграције становништва. Таквим деловањем САД и НАТО угрожен је мир у Европи. Зато се Русија са пуно разлога залаже за потписивање новог споразума о европској безбедности чиме би се завршио „недовршени” Хладни рат у Европи, укинуле линије поделе а и неправедне санкције Запада.

Упркос повременом „отопљавању” међусобних односа, не може се очекивати да ће САД у блиској будућности напустити глобалну стратегију одржања доминантне позиције у свету, све док се не разувере, кроз последице, да је то немогуће даље спроводити у постојећим околностима. Свет је постао мултиполаран и „светски полицајац“ мора неповратно да нестане како би се хармонизовали односи у свету и унапредила безбедност у осетљивим деловима света. Неће бити лако превазићи противречности у ставовима САД, ЕУ и Кине и Русије када је реч о начинима решавања стратешких изазова у савременим међународним односима, јер су ЕУ и САД прибегли санкцијама према Русији, које се непрекидно пооштравају и продужују, а на Далеком истоку и на Блиском истоку потхрањују нове конфликте. Кроз историју међународних односа санкције су увек биле израз непријатељства и „предворје рата“ или његов саставни део. Поменуте чињенице, у општем контексту, указују на потребу да САД и НАТО што пре рационализују и одбаце старе стратешке концепте о „походу на исток“, да уважавају мултиполарност света, позицију и моћ новонасталих сила, како се не би изазвале несагледиве последице по безбедност света и будућност човечанства. Овакав НАТО и ЕУ јесу безбедносна претња за Русију, Кину и за читав слободни свет. Вероватно је и одговор у тешњој сарадњи и стратешком партнерству и одговору Кине и Русије према офанзивном и агресивном деловању САД и НАТО.

[1] Ilsiya Shakurova, “European Union – Russian Relations after the Last EU Enlargement”, Comparing and Inter-Relating the European Union and the Russian Federation, Andreas Langenohl and Kirsten Westphal (eds.), No. 30, Universität Gießen, Bonn, 2006, p. 12.

[2] www.logicno.com/politika/gomilanje-nato-trupa-na-ruskim-granicama.html

[3] iea.rs/2017/03/24/saopstenje-za-medije-stavovi-gradjana-srbije-prema-nato/

[4]100posto.hr/news/nato-rasporeduje-trupe-u-poljskoj-granice-prema-rusiji-cuvat-ce-i-hrvati

[5] www.paradoks.rs/strategija-nato-mini-repriza-ratova-na-balkanu/

[6] www.vesti.rs/NATO/Bugarski-vojnici-odbili-da-na-NATO-vezbi-pucaju-u-mete-koje-su-im-licile-na-Ruse.html

[7] Miron Krešimir Begić / HOS – 1941. – 1945., Perungraf d.o.o., Žrnovnica,Split 1998., str. 128.

[8] Miron Krešimir Begić / HOS – 1941. – 1945., Perungraf d.o.o., Žrnovnica,Split 1998., str. 83.

[9] Miron Krešimir Begić / HOS – 1941. – 1945., Perungraf d.o.o., Žrnovnica,Split 1998., str. 117.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: