САД: Народ против елита

Пише: Џејмс Џорџ Џатрас

Текст који следи је транскрипт интервјуа

Трамп је, очигледно, претња либерално-демократском естаблишменту или такозваном конзервативно-републиканском естаблишменту. Ово је у многоме управо шта он жели да промени. Он види елите са обе стране више или мање сличним једна другој.

Не ради се толико о демократама или републиканцима, левици или десници, већ о народу против естаблишмента.

Мислим да он жели да покуша да побољша живот свих људи у овој земљи. У сваком граду од Детроита до Небраске – како је рекао.

Доналд Трамп је себи задао веома тежак задатак и мора да испуњава обећања: да врати радна места и производњу у Сједињене државе.

Мислим да је оно што је, такође, заиста важно начин на који је говорио о нашем односу са остатком света. Он не жели да се бори са народима, он само жели оно што је најбоље за нас. Он, такође, разуме да су друге земље у потрази за оним што је најбоље за њих. Нема ништа лоше у томе, то је оно што се и очекује. Ми не желимо да говоримо људима из других земаља како да живе, а јерес је што се овакве ствари не могу рећи у Сједињеним државама.

Па, видећемо. Брине ме, не само да ли ће он успети да спроведе делове свог програма, већ и то колико ће се оваква реторика пресликати на реалне политичке иницијативе. А то ћемо убрзо видети, јер се ствари крећу брзо.

Колевка русофобије

Чини ми се да многи људи једноставно претпостављају да је ово хладноратовски ‘мамурлук’ и не разумеју да Совјетски савез и комунизам више не постоје. И, мислим да је то проблем код једног малог дела становништва, посебно код неких конзервативаца који нису нарочито добро обавештени – али, не мислим да је то главни проблем.

Русофобија на Западу датира од много, много пре Октобарске револуције, 1917. године. Једним делом, то је вероватно зато што је Русија веома велика, моћна земља, па се неки људи, можда, само природно плаше.

Али, ту има нечег много дубљег, из моје перспективе. Нажалост, она почиње разликовањем византијског и православног културног наслеђа на једној страни и правца којим је Западна Европа кренула, прво са Римокатолицима, а касније и са Реформацијом и Просветитељством. Због тога, из те перспективе, и из моје анализе, Православна цивилизација је одувек била нешто о чему Западњаци не знају тачно шта да мисле. Они знају да је то ‘погрешно’, јер не прихватају исте вредности као Западна цивилизација. Али, са друге стране, то није Источна Азија, Африка или Латинска Америка, где они осећају ‘мултикултуралну’ потребу да покажу толеранцију и разумевање, или чак признају да су те друге вредности, на неки начин, ‘супериорније од наших’.

Византијска културна матрица је нешто што се види као приближавање Западу, али је ‘мањкаво’, на неки начин, и мислим да то утиче на њихов однос према Русији, која је моћна православна земља – велика и страшна за многе људе.

На крају се то мора сместити у савремени геополитички контекст, када су се Сједињене државе, после Хладног рата, појавиле као хипер-сила спремна да влада светом. Неко време су о Русији једноставно мислили као о Јељциновој марионети. Али је са Владимиром Путином постало јасно да више неће бити марионета, већ да ће се залагати за своје интересе. Наравно, да је постало неподношљиво када су на Западу разумели да имају неког ко ће се, не само залагати за интересе, већ и бити способан да их одбрани. Та ситуација узнемирава многе људе из владајућег естаблишмента, овде у Сједињеним државама.

Преузето са портала: Катехон

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: