Сада игра небеску кошарку: Никшићка дрскост и сарајевски шмек Жарка Варајића
Жарко Варајић
“Кош, 96:91 за Босну. Сарајевски кошаркаши, односно југословенски шампион Босна, постао је првак Европе, потпуно заслужено…”
Коментатор сарајевске телевизије одузео је Емерсону из Варезеа два поена у коначном збиру, али се његовом говору по завршетку финала Купа европских шампиона 1979. године, ништа не може одузети. Захвалио се свим играчима на томе што су југословенској кошарци донијели прву клупску титулу шампиона Европе.
И док је набрајао њихова презимена, играчи у бордо дресовима, заједно са окупљеним навијачима на рукама су носили оног који је за тај резултат био најзаслужнији. Капитена, Жарка Варајића.
Рођењем Никшићанин, “кршни Црногорац”, дугих, танких и вештих руку, опредељењем и стилом игре сарајевски мангуп, заслужио је да буде капитен једном Мирзи Делибашићу, у Мирзиној Босни, у граду који и даље када жели да задиви причама о својим “најбољим синовима”, Делибашића гура у прву реченицу.
Управо њих двојица у финалу су постигли 75 поена, од 96 колико је Босна убацила. Чак 45 били су дело Жарка Варајића. Без тројки, да подсетимо. Ни са тројкама, тај број поена у финалима никада није достигнут.
Да више никада није обуо патике, да није ни тапнуо лопту, било би довољно да буде запамћен.
По завршетку каријере, своју виспреност са терена, организационе способности и способност предвиђања пренио је у фотељу, не користивши своју играчку каријеру као штит за потенцијалне неуспјехе, него као ризницу искуства које је било темељ бројних успјеха.
Варајић је био члан Олимпијског комитета зимских Олимпијских игара у Сарајеву 1984. године, највећег такмичења које је СФРЈ икада организовала. Четврт вијека касније, био је директор кошаркашког турнира на Универзијади у Београду.
Варајић је био један од кључних оперативаца у Савезу, у златним периодима кошарке, како год се држава звала.
Био је предсједник Стручног савета Кошаркашког савеза Југославије од 1987. до 1992. године – у периоду када је стасала и на највећу сцену изашла највећа генерација која је икада играла кошарку на овим просторима – а десетак година касније био је спортски директор Савеза, тачно онда када је његов бивши саиграч из Босне, Кари Пешић, предводио репрезентацију до европске и светске титуле у Истанбулу и Индијанаполису.
Након тога, посветио се раду у млађим категоријама. Док је радио као спортски директор, на 36 првенстава освојене су 32 медаље.
Организација, стратегија, креација.
Капитенска одговорност.
Варајић је успио – према јефтиној семантичкој шеми – да превари поразе, али се није преварио у једној процјени.
Иако је играо у екипи која је представљала прекретницу у европској кошарци у смислу атлетицизма, он је говорио о вјештини, о шуту.
“Стријелац се ствара. Не може неко да одлучи да ће дати 45 поена. Физичке предиспозиција, шутерска рука, све је то битно, али су вјера и самопоуздање кључни…”
Говорио је годинама о томе да тренерске стратегије стварају чисту шаблонску игру која спутава индивидуални развој и негативно утиче управо на самопоуздање играча. У томе је видео кључни разлику између наше кошарке и НБА лиге.
“Они тамо могу и да је шутну са 10 метара и да продру и да је продају. Из такве слободе стварају се стрелци…”
Да је Боша Тањевић спутавао Варајића, да га је после првог нерезонског шута без ослонца – такве је најчешће погађао – извео из игре позивајући га на одговорност, никада коментатор сарајевске телевизије не би имао прилику да се захвали кошаркашима на првој клупској титулу шампиона Европе, а Емерсон би са Менегином и Морсом потврдио да “мали” немају шансе против судбине.
Било је сасвим другачије
Четрдесет година касније, рекордер нам је свима одмахнуо нехајно, узео у руку своје бијеле Адидас патике, преко рамена пребацио бордо дрес Кошаркашког клуба Босна и отишао у вјечност. Да на неком другом мјесту осмисли, организује и спроведе план о развоју небеске кошарке, па да онда са сусједног облака убаци кош као кап. Никшићки дрско, са сарајевским шмеком.
Извор: Недељник
Прочитајте још:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
