Сада сте слободни да будете и Црногорци, ако вам је Српство толико мрско, а то у Монтенегру нисте смели!

Пише: Михаило Меденица

Слушам ово „комитање“ у ропцу, наричу и лелечу ко задушне бабе, свак на ивици самоубиства, ено покушавају да се предозирају дојч – кафама и еспресом, да се угуше „гаетушама“, да славно пострадају у твитер јуришима за славу оног испрдка од Монтенегра убеђени да живота после ДПС-а нема, заборављајући да га, заправо, није било за вакта тог зла!

Не разумем вас, људи, живота ми – тридесет и кусур година сте били заупци сопствених живота, надничари свакодневице, робови на својему а данас се зарозали од суза за ланцима, како ћете даље слободни…

Монтенегро је мртав, славите, нема у овоме случају потребе за оном „о покојнику све најлепше“ јер то зло на умору није имало ни једну лепу реч о вама док вас је дизало на омчу да, тобож, с висине јасније видите…

Све што сте видели била је ваша пропаст и лаж да вас у тој пропасти чека боље сутра, а ни јуче нисте имали, а и како би – изнова сте се рађали и умирали ко нација свакога дана, живели своју доживотну казну без права на помиловање ко некакав црни, ђавољи благослов.

За нас Србе је Монтенегро био тамница, а за вас који наричете данас- пусто губилиште, схватате ли, побогу?!

Сада сте слободни да будете и Црногорци, ако вам је Српство толико мрско, а то у Монтенегру нисте смели!

Били сте нешто ко нација из кесице што се на брзину спреми и ничему не ваља чим се охлади, а отров је ако се подгреје…

Ви сте добили, не ми Срби, јер ми смо наше сачували, а шта сте ви имали да чувате кад вам је свему истицао рок употребе и пре него што прочитате упутства за коришћење идентитета, вере, језика, историје…

Да су се запатила два гроба па да кажете: „Ево, стојимо над хумкама предака…“, или две куће па да станете на праг: „Ево нас на прагу часног монтенегринског дома…“, но и гроб и праг су светиње човека а не оних што су се исписали из људи и уписали у инвентар…

Није вам Мило Ђукановић „обновио државност“ но вам је везао очи, метнуо пред вас нешто ко оне пињате, па удрите мочугама док не пукне и будите шта год да из ње испадне…

Не схватите ово као увреду, напротив, ово је слово у славу ваше слободе, ми Срби смо и распети били слободни да славимо Црну Гору, а вама је било забрањено оно најдивније- да будете распети!

Само је распет човек слободан јер страда за оно у шта верује и шта воли, а ми смо, Срби, са тог крста догледавали Црну Гору, а ви с омче црњу и гору, па видите имате ли за чим да наричете данас?!

Да смо ми, Срби, пошли из Црне Горе као што сте нам желели шта би вама остало јер за нама би пошли и језик и писмо и вера и брда и реке и гробови и небо…и наших и ваших предака које сте трампили за нацију и државу што се спрема у кључалој води пет до седам минута…

Славите, велим, и срећан сам због вас- можете на мобе уместо у кулук; на ливаде уместо у блато; на реке уместо у баре; у цркве уместо у безбогомоље; у домове уместо у прихватилишта…

Нека је срећна слободна Црна Гора, ни моја ни ваша, но наших предака и потомака!

Славите, аман, није ово победа једне политике противу друге, но суштине наспрам форме, поражавајуће и погубне форме!

Добро нам дошли на распећа, па коме воља?

Можете и даље стајати под њима и проклињати све српско, но све српско никада више дозволити неће да вас зло диже на вешала убеђујући вас како губећи дах и склапајући очи дишете пуним плућима и видите у недоглед.

Понављам: није победила моја политика, српство није изборно већ Божије право, побеђен је Монтенегро- српска тамница, а ваше губилиште!
Михаило Меденица

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: