Сахрана 80 Грбљана, Маина, Будвана, Побора и Паштровића невино убијених без суда и пресуде

Припремио: Јован Маркуш

У недјељу 24. маја 1992. године, на празник Св. Ћирила и Методија, извршена је сахрана 80 Грбљана, Маина, Будвана, Побора и Паштровића. Ове невине жртве убијене су без суда и пресуде ноћу 24/25. новембра 1944. године у Старом Бару од стране Другог и Четвртог батаљона Прве бокељске ударне бригаде.

Заупокојену литургију је служио Његова светост патријарх Српске православне цркве господин Павле, Његово високопреосвештенство господин др Амфилохије Радовић митрополит црногорско- приморски и још 13 српских архијереја.

Бјеседио је Матија Бећковић, академик и пјесник, а у име Одбора господин Крсто Борета. Како су новине процјењивале ,,било је присутно неколико стотина душа из Грбља, Маина, Будве, Побора, Паштровића, Котора и околних крајева”.

Бесједа патријарха Павла

,,Ми данас, после скоро 50 година, сахрањујемо 80 Грбљана, Маињана и Будвана, погинулих у временима братомржње од братске руке. Хтели би да залечимо ране старе братомржње и опојимо понижене кости наше браће. А ево нова братомржња, изникла и истог злог корена, баца нове жртве у исте јаме по Херцеговини, Босни, Хрватској, Славонији и Крајинама. Разбраћени и распамећени, као да заборављамо јасну и очевидну истину: Од Бога и страшнога суда Божјега ни једни ни други побећи не можемо. Нисмо данас дошли да у овој светињи повређујемо него да зацелимо старе ране. Целивајући ове унижене и патничке кости наше браће, улудо побијене братском руком, ми се клањамо људском достојанству, одајемо дуг њима и правди Божјој, да би те кости биле вечита опомена нама и нашим покољењима да никада више не дигне руку брат на брата свога.

Сахрањујемо их не да би биле позив на освету, већ у схватању вечне истине да нема никакве идеје или идеологије толико значајне да би се смела за њих жртвовати макар једна кап невине проливене братске крви.

Ово време је, јеванђељски речено, час таме, судбински тренутак наше вере православне и нашег народа светосавског и свепетровског. Ако нас старе омразе и нова и најновија братоубиства и њихови отровни плодови не дозову памети, не поврате живоме Богу и једне другима – нећа нам бити спаса. Зато вас молимо да ове јеванђељске опомене допру до срца и ума свију вас, те да надвлада разум и добра воља, да несгану страсти које доносе несрећу свима.

Митрополит Амфилохије

Ваша Светости!
Оци архијереји,
Драга браћо свештеници,
Драга браћо и сестре!

Све вас заједно, данас, на челу са Његовом Светошћу, нашим српским патријархом, благосиљају кости наших мученика овдје похрањених. Јер, данас су, вашим молитвама и благословом ове светиње, послије педесет година нашли покоја себи, својим ранама и својим душама.
Благосиља Вас, Ваша Светости, данас и митрополит новомученик Јоаникије из свог незнаног гроба, заједно са онима који су скупа са њим пострадали у Аранђеловцу, управо негдје у ово вријеме, маја мјесеца, јер је и то до данас од нас сакривено.

Благосиљају Вас и кости све наше браће и отаца настрадалих од братске руке по јамама и гудурама земље наше. Благосиља Вас и гробница под острошком светињом, над којом је послије рата, деценијама, био клозет. И они су, такође, на превару побијени, као и ови овдје, које данас сахрањујемо.
Благосиљају Вас и кости расуте преко Босне до Зиданог Моста и Кочевског рога, и сви незнани гробови Вас благосиљају, јер сте им данас подарили мир и покој тамјаном и молитвом Вашом.

Ово је благословени дан за ову светињу и за све нас. Зато Вас и ми благосиљамо што сте данас овим светим чином прогласили овај дан Свете словенске браће Кирила и Методија за дан братског помирења и опрошгаја и у Црној Гори, и по свим српским земљама. Подарили сте мир мртвима и тиме поставили тврде темеље за мир, опроштај и помирење међу нама живима.

Све дотле док се косги међу собом не помире, док мртви не пруже руку један другоме испод земље, у нама, нашим срцима и нашим умовима нема мира, и земљи овој мира и помире нема, и нема мира будућим покољењима. Зато је ово свети и благословсни дан, као што сами рекосте, дан не освете него освјешћења и освећења великом истином да смо сви браћа и једнога небескога Оца дјеца, да је крв свих људи из једне крви и да је свако убиство братоубиство.

Ријечи наших тужбалица: „У невјере, вјере нема“. Ко убије оца, убиће и брата. Ко убије небеско очинство у себи, тај ће затирати и земаљско очинсгво. Не може се на оцеубиству и братоубиству зидати братство земаљско. Рекосте Ви, Ваша Светости: улудо су ови побијени. Да су улудо побијени и стријељани, показује и данашње крвопролиће. Јер братство засновано на мржњи, на братомржњи и богомржњи, сије нове гробове по овој земљи. Страшно сјеме зла и опака идеологија данас су дошли до свога врхунца да, ево, поново брат убија брата.

Не дао Бог да више икада брат убије брата!

Молимо Бога да врати разум и памет, свијест и савјесг свима онима који данас воде овај народ и ове народе. Да им врати истину о њима самима и о непролазном људском достојанству. Све нас, људе, без обзира на границе и међе, исто сунце грије и гријаће нас. Са истог извора воду пијемо, и пићемо.
И нека Бог да да овај дан буде почегак нових дана у Богу братства и у светињи заједништва.

Нека је благодарност свима онима који су данас помогли да ови понижени и увријеђени, и у смрти и послије смрти, нађу свој покој у овој светињи и под часним крстом, е да бисмо и ми на њиховом гробу, у овој светињи, и код часнога крста њиме се освећивали и кроз њега гледали своју прошлост, освећивали садашњост и посвећивали будућност.

Матија Бећковић

Никад ми није указана већа част, ни додељена тежа дужност, од ове данас, кад ми је дата реч на овом месту и оваквом скупу.
Незаслужено издвојен и уважен, коју реч да изгрцам над костурницом пред којом је речитије да ћутим, а примереније да погнем главу.

Предање каже да је на овом месту некада био град, али ма колики да је био у њему се никада није искупило оволико душа на светијем чину и искупнијем делу. То дело огрешује и студен камен и озарује и задивљалу драч на Ловћенском гребену.

Летопис бележи и да је овај храм зидао цар Душан. Од тада, до данашњег дана, сва историја постојбине цара Лазара Гребељановића, овде се збила. У гробља око храма кроз времена доношени су покојници да се сахране из највећих даљина. Ту се вековима на овим гробовима сестрило и братимило, кумило и мирило, опраштане главе и ране, али овакве сахране није било.

Нико није сахрањиван после педесет година.
Овде је, по једнима, пре пет стотина шездесет пет година донесен Грбаљски законик из кога ћу поменути само онај члан којим се прописујс казна од шест цекина за онога ко би и бранећи се убио пса. И то убиство се сматрало убиством и преступништвом људскоте.

Требало је, изгледа, да почне и трећи рат, па да се оконча и онај други, и да као људи положимо у гроб и часно сахранимо све његове жртвс. Морала је да сконча једна убилачка идеологија, па да из океана крви, који је сезао одавде до Владивостока, после педесетогодишњег потопа, испливају и ови ковчези и њихов крст.

Да су упокојени кад су побијени, били би жртве рата. А сада су и мученици мира, чија је крв викала из земље, запомажући, педесет година. Онда бисмо сахранили осамдесет војника палих због верности Краљу и Отаџбини, а данас сахрањујемо два пута по четрдесет мученика.
Неправда и дужина те неправде коју су претрпели, мртви, у миру, тежи је грех од оног што је живима скрућених руку учињено у рату. И да нису били праведници, због тога би постали. Због тога полувековног посмртног мучеништва сахрањујемо их у порти манастира, зато им је и дошао српски Патријарх, Егзарх пећкога трона, и шеснаест владика.

Брисање из мртвих и ускраћивање гроба изум је братоубилачког рата. Не постоји грех за такву казну. За Гроб не треба никоме никаквих заслуга. Смрт нема страха. Нема непријатеља међу покојнима. Ко год није сахрањен, тражи га и за њега се распитује сва земља. Ко год је некога сахранио, учинио је свето дело. Рођењем је свако обезбедио и грумен земље и своје име на њему. Зато је узимање гроба и ново убиство и порицање рођења и прикривање злочина.

Братоубилачки рат је обгрлио и Црну Гору делећи је на Црну и Гору. И док се не оконча, она неће доћи себи, са собом се саставити и помирити, постати Црна Гора.
А још у њој има гробишта без гробнога знака, стратишта на којима су игралишта; међа, бездана, бречана, минираних пећина пуних костију њене деце жељне небеске правде и гробнога мира.

Та смртилишта не дају земљи мира, а сваки гроб је смири. Кад се та правда изврши, вратиће се духовни понос свима и скинути са крста намучена земља. Ни једна рака се не отвара изнутра. И ни једна рана не зараста споља. А рана међусобног братоубилачког рата, не може се ни замирити, сем у праштању и помирењу, у унутрашњем преображењу и покајању као новом рођењу. Она погађа цео народ. Рађа се на мозгу нових покољења, на костима и мислима, и изван помире и умира крви за њу нема другог мелема. Зато је прва дужност државе да не прави разлике међу мртвима.

Није јунак ко је на браћу јунак, каже народ, у који је и то жалосно јунаштво увео грађански рат. Ко убије једног човека, као да је побио све људе, а нико не може никога убити а да не убије брата.

Као што се никада нисмо одрекли крста, тако се не можемо одрећи помирења, без кога нам нема ни наде ни спасења.
Сахрањујемо покојнике по праву мртвих и у име неписаних Божијих закона, а у ствари, спасавамо своју душу и себе. Доказујемо да зло у нама нисмо ми. Да политички противници нису кривци. Да има нешто светије и важније од политике. Помирили смо се са сваким, осим са самим собом и са својом судбином, истином о себи и са својим историјским удесом.
Није ли онај безаконик који је хиљаде оставио без гроба – од Пасјег гробља до Голог отока, од Отрантских врата до Кочевског рога – сам себи одредио гроб од шеснаест хектара у центру престонога српскога града. Зато се после његове педесетогодишње тираније данас међу нама не ради ни о чему сем о опстанку нашег народа. То постаје питање свих питања. Нека свако прелиста мозак, завири у душу, загледа у срце, преслиша савест, па ће чути одговор на питање: шта се данас збило на Дан свете солунске браће, овде, у славном манасгиру Подластва. Мир њиховом пепелу и слава овом чину!

Говор Господина Крста Борете у Манастиру Подластва

24. МАЈА 1992, у име Одбора за ексхумацију, преноси сахрану посмртних остатака 80 невиноуморених Грбљана, Маињана и Будвана у Старом Бару 24. новембра 1944. године.
Ево наших осамедесет мученика пред дверима Манастира Подластва. Стигли су у свој гроб, у своје вјековалиште, које ће да надлијећу њихове душе, као невидљиви – осим Богу и небесима – лабудови и у коме ће да надахују и чекају васкрсење Адамовог рода.

Само чиста, злом неокаљана душа,оставља траг доброте на овоме свијету пуном невино проливене крви. Само она остаје као свитац у тами да свијетли будућим покољењима.
Постоји једна прича о човјеку који је окрвавио својс руке и душу убијајући своју браћу и мајку. Све је то чинио са лудом намјером да натјера људе да вјерују у оно у шта је сам вјеровао. Ништа пије урадио, само је свијету у коме је живио донио тешку покору, а оне којима је био мучитељ још више учврстио у њиховој вјери. Насиљем се постиже само крвава слава, која се касније преобраћа у крваву срамоту. Кад је тај човјек остарио, схватио је да је убијајући своју браћу -убио и себе самог. Остао је бескрајно сам, и без душе, лутао је земљом тражећи гроб који ће га прихватити. Али ни мајка свих нас, мајка земља, није жељела да га прими у сноја њедра. Повратила би из утробе своје његове грешне кости!

Поука је јасна: душе грешника, крвника, убица, џелата – остаће у бесиућу и мраку, неопјеване, неосвећене, запамћене ио злу или избрисане из људског памћења.
А душе ових добрих и честитих људи постаће свјетлост и учиће нас, и убудуће, и нерођене, да добро не умире, већ живи вјечни живот, док год има оних који га памте. Јер у људском памћењује бесконачни живот ових душа, чије напаћене кости гледамо данас пред собом.

Од смрти у коју су их гурнули душмани спасићемо их ми који стојимо овдје учећи наше потомке да ову светињу не предају забораву. Заборав би био срамота већа од оне коју су починили људи без савјести и морала у аветињској новембарској ноћи 1944. године у Старом Бару.
Сахрањујући невино убијене, очистимо наше душе од жеље за осветом и од мржње. Сјетимо се да је правда Божја, а не људска. Свој дуг мртвима данас одужујемо, а кривице за њихове преклане младости остављамо ономе који у својим рукама држи конце судбине, повезујући нити почетка и краја.
Кривица је питање савјести. Савјест је мјера човјечности. Само онај који спозна свој гријех има могућност да га окаје. Али није наше да грешнике учимо памети и дозивамо поштењу и доброти. Доброте и поштења или има или нема. Сваки човјек, уколико је човјек, имаће тренутак у коме ће се суочити, сам и го, пред Богом и Његовим свевидећим погледом.

Доћи ће час, уколико није до сада, кад ће свако бити питан и дариван за оно што је починио људском роду.
Ми желимо само, у овом тренутку, кад је истина највише израбљивана и понижавана категорија, да кажемо свијету, вама који нас слушате и учествујете у нашој жалости,ову трагичну и болну истину о прекинутим младим животима, о угашеним радостима, о усахлим срцима мајки, сестара, очева, браће, о уга- шеним домовима, расплетеним косама и црним марамама заувијек свезаним.
То је наша света дужносш коју чинимо у име свих оних који нијесу дочекали овај тренутак велик као живот.
Пред нама је пола вијека дубоко чувана тајна. Пред нама је пола вијека забрањене истине! Она је данас изашла на свијетло дана и закорачила на путу историјс. Сви тамни велови лажне кривице и страшне оптужбе издајства падају тупо као и свака лаж и неправдом усмрћене претварају у легенду.

Ево данас и занавијек пред овим светим храмом осамдесет невиних мученика – моштију наше браће, очева, рођака, стричева, дједова и прадједова, све бираних Грбљана, Маињана и Будвана-)- да проплачемо над њима, да их први пут залијемо сузама, достојно сахранимо послије пола вијека, да још која сестра безбратница види напаћене братске кости и мајка жалосница оплаче свога сина јединца. Да њихови синови, браћа, унучад и праунучад виде мученичке кости на свиреп начин уморене од руку злочинитеља, злотвораца, небраће, туђинаца.

Овдје је и несрећна младост којој је преклана могућност да дјевојку пољуби и загрли, међу нашом мученичком браћом су и шеснаестогодишњаци, који су сузама молили џелате за живот, али милости ни према њима није било!
Каква су то браћа која убијају братску дјецу? Какви су то људи који убијају младост која се још није заљудила? И све то у име црвене, по крви црвене, идеологије!
Просјечна старост наше нссрећне браће коју послије пола вијека сахрањујемо била је од 20 до 30 година. Међу њима је било и синова јединаца. Џелати нијесу угасили само њихове животе, угасили су њихове домове; није страдао један живот, већ многи животи. Нема свирепијег злочина но занавијек затрти, уништити, угасити једну кућу, један дом, једну људску лозу!

Бескрајне ране

Дошли су наши мученици на ово свето мјесто, које ће од нас и за њих и за нас бити састајалиште и стајалиште. Њихове кости и душе, најзад опојане и окађене светим тамјаном, овдје су се смириле. Они више нијесу непогребени људи, њихове душе више не лутају земљом тражећи свој гроб, они су најзад починули у миру и уснули вјечним сном блаженства.
А ми, њихова жива браћа, стојимо гордо и усправно пред њима, поносни на њихово јунаштво и чврстину у последњој ури, јер знамо, како каже наш велики умник, „страх животу каља образ често“, јер знамо да су они отишли чиста имена и свијетла образа.
Нека болом залеђена суза данас слободно кане на њих, нека их тужбалица српска испрати, нек их тужи сестра безбратница и мајка жалосница, Умјесто сестара које нијесу дочекале да данас за својом браћом затуже и сузама их умију, да што љепши изађу пред Бога и Српске мученике, изгинуле за крсг часни и слободу златну.

Чује ли душа њихова бесмртна наш овоземаљски крик бола и нашу тугу за изгубљеним младостима?
Пола вијека сгајала је пред нама света дужност и обавеза да мошти наших отаца, браће, рођака, стричева, дједова и прадједова по хришћанским обичајима Српске православне цркве и вјере достојно сахранимо и упокојимо.
Нијесу биле само њихове кости оскрнављене, него ни гроба ни мрамора нијесу имали. Не зна се чије су ране биле веће, њихове или наше – мајчинске ране, сестринске, братске ране. Колике су биле њихове муке и јади за протеклих пола вијека – то само Господ Бог зна.
Зато кажемо: благо је нашим мученицима данас кад се са својим Гробом саставише! Пола вијека безгробници, којима џелати забранише чак и свето и природно право, које се стиче рођењем и колијевком, право на гроб, право сваког човјека! И данас се чују гласови бездушника којима смета што сахрању- јемо њихове жртве. Ни данас ове напаћене кости не би добиле свој гроб кад би се питали гроболомници бољшевичко-коминтерновског соја. Дај Боже да се никад више не питају, да ова несрећа престане и да престане гажење људи, људских слобода и права.
Пола вијека су се поштени, цивилизовани и хумани грађани, као и породице страдалника, непрестано питали: која то силобахатост и самовоља, који то људски критеријуми, могу човејку да забране право на гроб у наручју мајке земље?
Ко су и какви су ти људи који данас кипе од злобе и мржњс што се ових осамдесет мученика са својим гробом састаје, и то послије пола вијека страдања у зинданима смрти злогласних турских казамата Старог града Бара?
Мисле ли ти бездушници, богохулители и богомрзитељи, ти човјекомрзитељи, хоће ли мајка земља њих примити у своја њедра?

То историја не памти

Некада су стари Римљани своје противнике сахрањивали уз највеће почасти. Тако су радили и наши витешки преци. Стефан Дечански, краљ српски, сахрањује 1330. године, уз све почасти, свог противника из боја на Велбужду – бугарског краља Михаила. После сваке добијене битке српске војсковође су свог непријатеља позивали да сахрани мртве и збрине рањене, а неријетко су то и сами чинили. Нема непријатеља ако се не поштује!
Генералисимус Франко, након побједе фапшзма у Шпанији, за све изгинуле, без обзира у којој су се војсци борили, подигао је заједнички споменик, на заједничкој гробници, са натписом „Сви су се борили за своју Шпанију“.
А наших осамдесет мучешка, убијени без суда и пресуде, на правди Бога, на превару, подло, нехумано, невојнички, варварски, супротно свим нормама људске цивилизације, били су без гроба!
Историја овог краја нијс упамтила ни овакав масован злочин, ни описано нељудско и нецивилизовано понашање према мртвима!
Данас се ми, послије толико вјекова, хвалишемо културом и демократијом, пуна су нам уста цивилизованости и правде, а својој у вјери и крви браћи, умореним од зликоваца, не дозвољавамо да се људски сахране, да тај чин учине њихове фамилије. Против тог људског и цивилизацијског чина су такозвани субноровски морал, тобожње револуционарне тековине, фантомско узнемиравање јавности, све уз језички галиматијас збрканих и нелогичних синтагми „класни непријатељ“, „народни непријатељ“, ,пета колона“ итд.

Зар је то допринос братском измирењу, праштању, слози и љубави, помирењу гробова и домова, помирењу мртвих и живих, закопавању ратних сјекира и коначном завршетку братоубилачког рата који у нама траје све од 1941. године до данашњих дана, и данас?
Умјесто да се поклоне овим невино умореним жртвама рата, да себи граде цркве покајнице, да моле за опроштај, показујући људско кајање, њихови џелати и они који се солидаришу са њима -дижу гласове протеста, потежу своје тирјанске, нецивилизоване законе, да ове наше мученике заувијек разгробе, да им одузму природно право, право на гроб.
Опет питам: хоће ли душа њихова бестјелесна чути наш овоземаљски крик бола, нашу тугу, наш вапај за навјек изгубљене младости?
Њихово страдање је било у вријеме богоубиства, братоубиства, оцеубиства, у вријеме тирјанства, у вријеме кад је царство запало нељудима. Стога је с правом наш велики мислилац и морални идеолог свеколиког Српства рекао:
Не требује царство нељудима, нако да се пред свијетом руже
и
Коме закон лежи у топузу трагови му смрде нечовјештвом.
Колико је њихово погубљење било злочиначки и варварски чин, то је наше дјело данас величанствени, хумани, хришћански и морални чин – чин љубави, покајања и праштања.

Комунистичка часна ријеч

Злочин над 80 невиних, недужних живота извршила је Команда 2. и 4. партизанског батаљона Бокешке бригаде, на челу са њеним политичким комесарима, чија имсна не заслужују данас да буду поменута пред овим светим храмом, овом грбљанском светињом, јер би се тим помињањем огријешиле ове часне душе, жртве тих сатанских зликоваца.
Да трагедија буде већа – погубљени су послије братског сусрета, братског загрљаја и пружене руке помирења са будућим душманима.
Мислили су несрећници да се предају као патриоти, борци за Краља и Отаџбину,за крст часни и слободу златну -побједнцима, „револуционарима“, који знају за поштовањс Конвенције о ратним заробљеницима.

Био је то крај рата на већ ослобођеним територијама Котора, Будве и Бара. Предаја је извршена после доношења погубне одлуке о повратку родним праговима из Скадра (Албанија), гдје бијаху отишли ради сусрета са савезничким снагама. У Скадру су, наиме,схватили да су преварени у ратним играма Черчила и осталих чланова масонске ложе, па су зато одлучили да се из Албаније врате својим породицама, родним праговима. Одлуку о повратку, разумије се, могли су донијети само људи чиста образа и ничим укаљане части, као што су то били ови мученици. Да је било обрнуто, зар би се вратили? Знали су да комунисти носе круну ратног побједника, да ће се неминовно срести с њима, али будући да су били чиста образа и части, сматрали су да тај сусрет неће имати крвав, већ цивилизован епилог. Ни на крај памети им није било да иду у сусрет са братоубицама!
Повратници из Албаније, Маињани и Будвани, предали су се у Буљарици код Петровца на мору, а Грбљани у Добрим водама код Бара.

Након преговора, без сукоба, без иједног испаљеног метка, заједно се обе стране договорише да скупа наставе борбу против окупаторских преосталих снага.

Сусрет је био братски, уз загрљај и са ријечима:
„Ђе сте, браћо? Одакле се враћате? Предајте се. Идемо заједно у борбу за коначно ослобођење земље!”
Наши мученици су се својим будућим душманима предали на ријеч. На комунистичку ријеч! Колико она вриједи, сазнаће брзо.
Били су увјерени да се предају побједничкој, регуларној, ослободилачкој војсци. Сматрали су да је то сусрет брата са братом, човјека са човјеком, војске са војском, без обзира на различите симболе и идеологије. ,,Ма које идеологије био, брат је мио“

Предаја је извршена коректно, војнички, како то доликује губитнику и добитнику рата, уз чврсто обећање да никоме ни длака са главе неће фалити. Особито је наглашена „часна комунистичка ријеч“, као гаранција сигурности живота.
Несрећници су у све то повјеровали, јер то није био само сусрет двије војске већ блиских рођака, кумова, сусељана, комшија, племеника… Било је загрљаја, запјевала се заједно пјесма, заиграло коло. Све је изгледало – сасвим братски, људски, хришћански…

Била би такорећи јерес, послије тог грљења и пјевања, посумњати да ће браћа постати небраћа, рођаци нерођаци, кумови некумови, комшије некомшије, сељани несељани, односно да ће постати душмани, убице, крвници. Зар се могло сумњати у дату братску, рођачку, кумовску, комшијску и, надасве, „комунистичку часну ријеч“? Зар се могло претпоставити да ће се братска јагњад претворити у крволочне курјаке?

Ноћ дугих ножева

Послије „братског сусрета“ и предаје оружја, повратници из Албаније су од партизана добили ново оружје – пушке без затварача! А онда су из Буљарице код Петровца на мору упућени у Бар. Смјештени су увече у учионице гимназије у Старом Бару, како „браћа“ рекоше, да се одморе и почину. Била је то ноћ 24. на 25. новембар 1944, ноћ између суботе и недеље. Учионице су споља закључане и то је био први знак сумње заточених и преварених. До пола ноћи, политички комесари 2. и 4. партизанског баталлша Бокешке бригаде сређивали су спискове за масакр мученика, а не за распоред по јединицама, како је то обећано приликом сусрета и предаје у Буљарици.

Поноћ – то вријеме кад се буде магијске утваре, сотона и испијачи људске крви, вампири и вјештице – била је знак комесарским вампирима да заиграју бјесомучно, крваво коло. Почела је „братска“ ликвидација! Прозивка је вршена по групама од 10 до 15 људи. Група по група.

Свака нова група биле је очевидац сграшног масакра над претходном групом. Везани жицом, голи и боси, лежали су полуживи људи у потоку крви, која се сливала низ бедеме злогласне тврђаве турских казамата старог града Бара. Приликом прозивке за ликвидацију му- ченика, било је појединаца који су, видјевши шта их чека, скривеним оружјем себи одузимали живот. Боље да погину од своје, него од „братске“ руке! Више њих би то урадило, али су на превару разоружани. Везани у ланце и синџире, на путу од гимназије до стратишта, мученици су јуначки узвикивали: „Убијајте, зликовци, убијајте!Нас ће историја српска осветити! Јели ово дата братска, кумовска, рођачка и комунистичка часна ријеч?“
Пјесма ће, настала тада или касније, остати у памћењу народа:
Ми смо ноћас добили џелате, недостојне да крв нашу плате!
Као и:
Ми смо ноћас кроз муку највећу с Христом Богом били на распећу!
Кад је дошло свануће, „браћа“ су престала са масакром невиних мученика.
У биљежницама комесара, међутим, остало је дванаест имена за ликвидацију. Последњој дванаесторици је, пред стројем, речено да ће ићи кућама. Али уморни џелати су несрећнике одвели на стратиште да побијеној браћи копају јаму. Шездесет осам људи, мучки и без суда убијених, завршило је у тој јами.
Само Господ Бог зна шта су осјећала и мислила дванаесторица људи у цик зоре 25. новембра 1944. копајући ту јаму и гледајући измасакриране лешеве своје браће, док су душманска „браћа“ држала у њих уперене цијеви пушака и митраљеза!

Да ли јс то било осјећање гађења, презира, запрепашћсности, ужаса над ужасом? Бјеху ли у шоку од зла чији су свједоци били? Жељаху ли, загрцнути ужасом и смрћу, и сами да умру са својом побијеном браћом?

Да ли им је допирало до ужаснуте свијести да ће зликовци, који су тако немилосрдно и мучки убили шездесет осморо људи, без сузе или уздаха над рођацима и комшијама, и њих ликвидирати без милости?
Кад је дванаесторици наше браће наређено да копају другу јаму, да ли им је било јасно да копају јаму за себе?
Јер, свједоке јс требало ликвидирати. „Браћа“ комесари, они који су дали „часну комунистичку ријеч“, мислили су да ћс земља прогушаши истипу о злочину и да ће масакр осамдесет невиних људи остати тајна укопана у иловачу. Јутро је ноћни сатанизам завршило на још свирепији начин. Употреба ватреног оружја би привукла пажњу пробуђених мјештана и открила мјесто крвавог пира, па су последњу дванаесторицу наше несрећне браће поморили без иједног испаљеног метка: поклали, убили ударцима бајонета, кундака, маљевима и ђуладима од турских топова. Уираво турску ђулад смо, ириликом ексхумације, нашли у иоломљеним лобаншма и Грудним кошевима ових мученика! Монструозна „енциклопедија“ злочинства из усташких Јасеноваца и њемачких конц-логора и плинских комора тако је добила новс прилоге за историју људског бешчашћа и срамоте.

Вјера и невјера

Није само Бог свједок тог нечувеног „братског“ злочина и те страшне, неописиве поруге са људском врстом,са човјечијим животима и достојанством. Иако су у злу и убијању били немилосрдно „педантни“ и прецизни, комесарима смрти и њиховим од крви заслијепљеним џелатима је ипак са стратишта утекло неколико смртно рањених људи, којима је Бог Свевишњи дао снагу и показао пут до избављења. Тако да и данас има живих свједока најтежег „братског“ злочина у нашој историји.
Међутим, браћо и сестре, ове жртве страшног братокољног злодоба не ишту рехабилитацију од тирјанског зловремена и властодржаца који су освојили власт преко њихових лешева. Они само ишту милост од Бога и помиловањс њихових злотвора, као и оних безумника који се и данас противе овом људском гробу.
За њих нема веће, величанственије, људскије рехабилитације од ове данашње, кад их је народ Грбља, Маина и Будве, у оволиком броју, у присуству и са благословом Његове Светости Патријарха Српског и свих српских владика, рехабилитовао својим искреним сузама људског бола, праштања и покајања.
Нема више лажних етикета, ћутања и страха. Изнад њихових глава је наш крст часни који поносно пара небо, а њихова имена су на надгробпој плочи. Послије пола вијека – приврсмено забрањени од нељудске идеологије -они су добили своја имена и презимена која су с поносом носили прије пола вијека! Божја и људска правда могу бити споре, али су увијек достижне!

У чему је кривица ових наших мученика?

Кривица је била само у томе што су се борили и за своје убјеђење и своје визије слободе, што су имали другачији приступ одбрани Отаџбине и пгго су припадали другој политичкој идеологији, што су имали своју војничку заклетву дату Краљу и Отаџбини, а учени су да заклетву чувају до смрти, и што су се борили за крст часни и слободу златну, што су били чувари имена српског, крста часног и слободе српског рода и порода, и што се нијесу приклонили и заклели бјелосвјетским скитницама. Кривица њихова је била што су били синови јунака из балканских ратова, са бојишта Првог светског рата, јунака са Кајмакчалана, носилаца Обилићеве медаље и Карађорђеве звијезде, што су васпитавани у том духу и подизани уз звуке гусала и на етици јуначких пјссама.
Питам вас, драга браћо и сестре, да ли су такви људи могли бити издајници свога народа, или су то били они који су издали своју душу и част, гурнули народ у авантуру и пропаст, крв и зло, градећи друштво и државу који су доживјели историјски и цивилизацијски крах’? Данас се јасно види ко је вјера, а ко невјера, ко је издао прије и послије.
Али није нам намјера, нити хоћемо данас да повриједимо часне борце НОР-а и припаднике, часне борце, Бокељске бригаде, који су се као родољуби борили против фашизма и за ослобођење своје земље, као ни оне који су положили своје животе диљем Југославије које данас, на жалост, више немамо, ни оне који су били и остали примјери чојства и јунаштва и којима није било својствено убијање своје браће – невиних људи. Не дао Бог да и ми данас будемо неправедни и да у исти кош трпамо добро и зло, поштење и неморал, искреност и лаж!

Стога, једнако жалимо и за њиховим животима, клањамо се и њиховим сјенима са дубоким пијететом. Застанимо и пред њиховим гробовима и споменицима, а презримо оне који издадоше наредбу да се над овим недужним људима изврши геноцид. Њих оставимо Божјем суду и правди са подсјећањем: осјећају ли тежину клетве мајке која је изгубила сина, сестре која је изгубила брата? Да ли им је на души тешко због ових клетви тешких као смрт? Да ли је и њих некад потресао плач сирочади?
Али ми нијесмо и не желимо да будемо судије.Бог, творац свега, творац људи, једини има право да суди злу и доброти људи. А ми желимо само да споменемо и опоменемо на тежину преступа, на тежину гријеха почињеног проливањем невине људске братске крви, а да се такво зло никада више међу браћом не понови. Желимо да овим ријечима и дјелом одамо пошту нашим страдалницима, који су послије пола вијека од ноћи кад су уморени устали из двије злогласне турске казаматске јаме да би данас дошли на ово свето мјесто, пред Грбаљски манастир Подластву на вјечни починак.
Ми се данас, браћо, завјетујемо и заклињемо над овим мученичким костима пред овим светим храмом и за сва будућа времена и покољења остављамо поруку: ПРАШТАМО, ОПРОСТИТИ МОРАМО, ЗАБОРАВИТИ НЕ СМИЈЕМО!
Злочин је заборавити злочин. То је ново злодјело.
Светећи се, наносећи зло, чак и творцу зла, човјек се изједначава са злочинцем, прихвата кодекс нечовјештва и одриче се Бога, јер пориче Божју правду и суд.
Невино проливена крв не може бити ничим опрана, сем покајањем, тражењем опроштаја. Јер неокајани злочин – извор је нових злочина. Све док се не изврши покајање, душа није прочишћена.
Нема помирења док се не поклонимо сјенама невино уморених жртава.

Озарење послије пола вијека

Зато, драга браћо и сестре, у име човјечности, у интересу будућносги, братске слоге и љубави међу нама и наредним покољењима, будућности наше дјеце – с којих морамо скинути тешки терет мржње због невино проливене крви наших и њихових предака – ми данас све праштамо, али и не заборављамо.
Нема светлије обавезе за све нас у овом историјски тсшком времену пријетње нових раскола и диоба од братског помирења, помирења мртвих и живих, помирења гробова и домова, закопавања ратних сјекира и коначног завршетка братоубилачког рата који разара наше душе и траје у нама од 1941. до данашњих дана. Ако не зарад нас, оно ради наше дјеце, а да би она живјела у братској слози и љубави.
Данас примамо оне завјетне ријечи са српске стајне тачке свете, са прага светога, са којег је Свети Сава одлазио на мјеста гдје се родило сунце Хришћанства, Исус Христос, у Свету Земљу.
Данас смирујемо и овај мученички прах оних који су се у крви сјединили и који ће загрљени изаћи у миру душа пред Христа и показати му својс ране.
Кости су наш тотем и наш табу. Трагања за костима не престају и неће никад престати. Данашњи чин је резултат педесет година нашег трагања за костима сродника.
Обезбједити мир почивања костима наш је морални задатак.
Смирењем праха њиховог, браћо и сестре, смирују се и наше душе. После овог чина, наши потомци ће се срећнији рађати, јер ако мислимо да будемо и ми преци, морамо измирити наше мртве и живе, колијевке и гробове.
Данас умножавамо нашу молитвену заједницу.
Њихова имена смо избавили из зиндана смрти и извели их у незаборав.
Крст је над њима.
Мрак их више неће походити.
Њихов прах је озарен.
Кости ће њихове у гробу играти што су добиле мјесто достојно људског рода.
Њихове душе имају шта да виде и чему да се радују.
На овом мјесту ће Каин да плаче и моли брата Авеља за опроштај.
Ови мученици су надживјели своје џелате.
Њих више ништа неће раздвојити.
Вјековаће загрљени, сједињени у крви невино просутој.
,,Блажени прогнани правде ради, јер је њихово царство небеско“.
Нека ово буде мјесто ходочашћа, мјесто на које ћемо долазити ми и наши потомци, клањати се њиховим сјенима, палити свијеће, полагати цвијеће и појати свету литургију господњу за мир и спокој њихових душа невиних. Слободно, без страха, стида и тајне!
Покој душма мученика.
Уманастирској порти уз њен западни зид, подигнута је костурница са спомеником у облику крста са меморијалном плочом посвећеном невиним жртвама изгинулим од братске руке. Градивни материјал спомен костурнице је висококвалитетни бијели мермер са исписаним именима и посветом, у боји злата.

Списак 80 побијених Грбљана, Маина, Будвана, Побора и Паштровића у Старом Бару на крају Другог свјетског рата, 24/25. новембра 1944. г, пренијетих и сахрањених у Спомен костурницу манастира Подластве 24. маја 1992. године

благословом Патријарха Павла:
1- Алексић Ј. Андрија (1898)
2- Бајковић В. Нико (1908)
3- Бајковић В. Јово (1919)
4- Бајковић Б. Јово (1920)
5- Бајковић Р. Гојко (1921)
6- Барба В. Марко (1901)
7- Божовић Ј. Буро (1909)
8- Божовић Н. Јово (1914)
9- Божовић Н. Филип (1924)
10- Божовић М. Ђуро (1926)
11- Бојковић Ј. Стево (1885)
12- Борета Н. Вукале (1900)
13- Борета Н. Милош (1904)
14- Борета Н. Илија (1911)
15- Борета В. Ђуро (1922)
16- Бориловић М. Вуко (1905)
17- Бујковић С. Саво (1909)
18- Васовић Ј. Иво (1896)
19- Вукадиновић М. Ђуро (1902)
20- Вукадиновић Ј. Вуко (1921)
21- Вукићевић Ђ. Мило (1914)
22- Вучићевић Н. Раде (1904)
23- Вучићевић Н. Иво (1908)
24- Добрљанин М. Јово (1902)
25- Дољаница В. Нико (1921)
26- Дулетић Н. Стево (1904)
27- Дулетић М. Љубо (1909)
28- Ђурић Ђ. Марко (1904)
29- Зец И. Ђуро (1910)
30- Зоран С. Никола (1925)
31- Ивановић С. Нико (1899)
32- Ивановић П. Мило (1905)
33- Ивановић К. Марко (1920)
34- Ивановић Ј. Душан (1922)
35- Иветић П. Милош (1906)
36- Илић Н. Мило (1907)
37- Илић Н. Митар (1909)
38- Илић Н. Вуко (1918)
39- Калуђеровић Ђ. Васо(1902)
40- Кнежевић Ј. Ристо (1898)
41- Костовић М. Нико (1895)
42- Костовић К. Стево (1914)
43- Костовић Н. Стево (1924)
44- Краљ И. Саво (1901)
45- Краљ С. Ђуро (1902)
46- Краљ С. Љубо (1922)
47- Краљ П. Божо (1922)
48- Лијешевић М. Стево (1919)
49- Љубановић Л. Блажо(1918)
50- Љумовић Б. Душан (1916)
51- Маровић Ђ. Божо (1908)
52- Маровић В. Ристо (1912)
53- Маровић И. Стево (1921)
54- Маровић И. Стево (1924)
55- Марсенић А. Љубомир(1902)
56- Масловар С. Стево (1920)
57- Мензалин С. Васо (1922)
58- Новаковић Т. Александар (1928)
59- Орловић Л. Стево (1908)
60- Павић Т. Стево (1920)
61- Пићан Н. Душан (1913)
62- Поповић Ј. Марко (1903)
63- Поповић К. Мило (1905)
64- Поповић В. Крсто (1914)
65- Прибиловић Т. Ђуро (1901)
66- Прибиловић И. Перо (1923)
67- Радановић М. Бошко (1911)
68- Радановић Ђ. Нико (1911)
69- Руцовић В. Станко (1905)
70- Станишић В. Иво (1899)
71- Станишић Ђ. Душан (1915)
72- Станишић С. Перо (1923)
73- Тановић С. Ђуро (1910)
74- Тановић П. Стево (1911)
75- Ћетковић Ј. Лазо (1889)
76- Ћосовић Ђ. Мило (1909)
77- Франета Ј. Ђуро (1894)
78- Франета М. Божо (1914)
79- Хаџић С. Стево (1897)
80- Цуца И. Нико (1902)
У загради – година рођења.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: