Сајам посвећен 170-годишњици Горског вијенца без првог јубиларног издања Горског вијенца
1 min read(Отворено писмо писца и издавача Николе Маловића директорици Херцегновске градске библиотеке и читаонице, Невенки Митровић)
Поштована госпођо Митровић,
Увидом у Програм 15. међународног Сајма књига „Трг од књиге“ 2017, опазио сам да ће Свечано отварање Сајма у петак 21. јула 2017. г, бити посвећено јубилеју – 170 година од објављивања 1. издања „Горског вијенца“ у Бечу, 1847. године.
Не само да нисте дозволили промоцију књиге „Бокешки хумор“ у издању херцегновске Књижаре Со, скужавајући се тиме што на корицама стоји графичка досјетка 16+, уопште не улазећи у антологијски карактер књиге грађене за наше услове на неуобичајеном броју равни (иза чијег концепта стоје имена попут Јована Ј. Мартиновића, Воја Станића, Синише Луковића, Милана Брајевића, Драгана Склендера Пелета, Власте Мандић…), него сте се истом дискриминаторском логиком спрам мисије коју има херцегновска Књижара Со – водили и када је ријеч о бокељском издању „Горског вијенца“. Зашто то, и чему?
Наиме, иако је прво јубиларно издање „Горског вијенца“ објављено управо у Херцег Новом (Књижара Со, 2017), не на Цетињу, не у Подгорици, не у Београду, него баш у Херцег Новом – а под насловом „Горски вијенац – бокељско издање“ (посвећено чињеници да се млади Раде Томов Петровић школовао у Новом, те да је касније небројено пута боравио у Боки, што књига до у танчине документује фотографијама и текстом) – Ви сте пренебрегли и чињеницу да је прво издање након Бечког издања – објављено управо у Херцег Новом (!), године 1913. с потписом Књижарнице Јова Секуловића, најстаријег градског књижара и издавача, чију традицију, по дозволи насљедника, баштини данас марљива, само култури посвећена, херцегновска Књижара Со, прошлогодишњи добитник главне сајамске награде – за издавачки подухват године („Вита Которанин, неимар Дечана“ Риста Ковијанића).
Умјесто да се речени хвале вриједни податак, иза кога стоји не само труд него и традиција, истакне и помене и/или чак подржи, шта ви радите? Прећуткујете издавачку дјелатност Књижаре Со, једине бокоторске издавачке куће од респекта, издавача наслова попут „Поморских лица Боке Которске“ Синише Луковића, „The Austro-Hungarian Fortresses“ Бернарда Саливена, „Историје бокељског поморства“ Предрага В. Ковачевића, „Боке Которске и Црне Горе“ Сима Матавуља и Вука Караџића…
Ако сте пропустили да Програмом 15. међународног Сајма књига узмете у обзир да је управо у Херцег Новом објављено прво јубиларно издање „Горског вијенца“, морате сносити одговорност. Ако сте пропустили да се на Свечаном отварању Сајма помене врло утемељено јубиларно издање „Горског вијенца“ с логом Књижаре Со, и врло утемељено књижарство – морате да сносите одговорност. Џентлменски сам Вам понудио (јер сви гријешимо) неравнину да на вријеме исдправите, док ово писмо још није постало отворено. Али Вам ни тај предлог, канда, није био довољно логичан.
Држим да је недопустиво да се на 170-годишњицу од објављивања „Горског вијенца“ занемарује да је у Херцег Новом објављено 1. издање након Беча (1847), и прво јубиларно издање поводом 170-годишњице. Занемарити ову чињеницу значи имати дискриминаторски однос према традицији херцегновског књижарства с једне, и према Књижари Со као официјелном баштинику те традиције – с друге стране.
Захваљујем се на понуди да Књижара Со добије бесплатан штанд у тренутку када сте одбили промоцију „Бокешког хумора“, али Књижара Со не жели ту врсту компензације, нити да ја будем ваш лични дужник. У тренутку када је Књижара Со као издавач добила позив за учешће на Сајму, нисмо могли да знамо да ће организатор Сајма у једном тренутку постати благонаклон према нама, па смо од по нас прескупог учешћа одустали.
Иако све већи критичар Ваше позне сајамске селекторске фазе (у којој није ли Програмски савјет с Вама на челу изгубио много од објективности – позивањем једних те истих махом критичарских имена у Нови), искрено на Вашој страни спрам заслуга и дјела што их остављате иза себе,
Никола Маловић
Херцегновски писац и издавач
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ne mogu oni ocima vidjet ni gorski vijenac ni njegosa, i svakim danom ce sve manje moci, dok ga totalno ne skrajnu u neki budzak ko i mnoge tekovine naseg naroda. Eto toliki su crnogorci.