Шајкача

Пише: о. Дарко Ристов Ђого

Прву шајкачу у животу добили смо Марко и ја, као и већина паљанске дјеце, некад пред зиму 1992. Не бих знао ни од кога тачно, ни како (већину таквих ствари би нам некако нашао ујко Момо: примус на коме смо кували када нема струје, малу ЈНА санитетску чакијицу, смб кошуље које је мајка или ујна подкратила). Нама су оне биле праве правцате капе: оне плетене из Требевићке су омањале, других није било.

Гријала нас је та шајкача од грубог сукна – за разлику од оних вашарских, сувенирских, могао си да јој обориш наизврат стране, па да те још и преко ушију пригрије храпава топлота. Гријала, међутим, највише сазнањем да су такву капу носили људи који су прелазили Албанију. Када ти је хладно, набијеш је до очију и питаш се: како је било њима? Шта је то сумарен? Зашто се људи боје мора – топлог, дивног, Јадранског мора нашег дјетињства?
А онда ти тата (кад је ту) или мајка казују колико умију и знају. И што се више у дјечијој души рађа непојмљиво сазнање о људима који су, послије Колубаре и Цера, тифуса и Крфа, још тифуса и Кајмакчалана, на непрекидној жртви и одрицању, нашли снаге да дођу до Сарајева и даље – ти стежеш ту шајкачу на глави и топлије ти је.
И у теби одзвања трагедично и свечано „Стојте, галије царске!“, твоја душа слути како се то моли онај предак твој – српски сељак, моравски – кад сви моле Светог Николу, његову силу на мору, питаш се да ли се крин уденуо у пјесму само да отац и син који су заједно дали животе у хиљадама имају бар риму овдје. И није, није ти хладно.
Хладно је било њима. Нама су руке студене да знамо да цијенимо њихову жртву.
И скинеш капу у гледаш снијег како се топи: та пахуља је можда капљица мора покрај Вида.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: