Шала, шала, вјешала

Аутор:Илија Маловић

Значајан број црногорских грађана мислио је да је циљ пројекта независне Црне Горе отворено друштво спремно да прихвати све облике културног израза, тржиште које ће бити спремно да апсорбује идеје и таленте, политичка сцена гдје ће доминирати партије дисконтинуитета са национализмом, аутократијом, патријархатом и лидерством. Повејеровали су да је државни облик нешто од чега зависи ниво корупције, развијеност демократских институција, или степен присуства радне етике. Данас је свима јасно да су поменуте пароле само послужиле за кампању да наивни и они са развијеном маштом омасове један у својој суштину конзервативни и етнонационалистички пројекат. Од производње се трајно одустало, елитни туризам се утопио у корупцији и нелегалној градњи, не постоји јасна граница гдје се завршава политика а гдје почиње криминал. Остао је само шовинизам чијим се нарастањем настоји попунити празна љуштура која је остала када су обећања о бољем животу исчезла.Испоставило се да је последње исходиште и главни друштвени циљ независне Црне Горе идентитетски инжињеринг и измишљање традиције.

Поруке мржње се свакодневно одашиљу у јавност са страница режимских листова и из текстова на режимским порталима. Границе слободе говора су најшире постављене за очеве нове нације, а поруке су толико концентроване опсесивним антагонизмом да свако добронамјеран мора да осјети непријатност. Највише забрињава једна прећутна коалиција између клептократске власти и грађанске опозиције која се формира сваки пут када је друштвена криза на помолу или се покрене афера, и увијек око исте ствари, резултата идентитетског експериментисања. Више се нико ни не узбуђује због говора мржње упереног против грађана који се изјашњавају као Срби. Олако се схватају пријетње, рачуна се да су сличне кампање мржње прошле неопажено од стране међународне заједнице и у другим земљама у региону. Такође,као да се вјерује да су грађани српске националности навикли да буду вријеђани, и да неће покренути неку политичку акцију. Увијек када би се организовала кампања протих њихових легитимних права нису реаговали сложно, сваки пут бипоказали спремност да буду чувари „грађанског мира“.

Последње изјаве идеолога новог црногорског национализма уперене против вјерника Митрополијецрногорско-приморске, попут оне да:„светосавци не припадају европској цивилизацији“, још је једна од демонстрација да режим нема никакав план сем констатног креирања идентитетским подјелама. Тврдња да једна религијаи једна црквена организација не припадакултурном простору гдје битише, позив је на формирање својеврсне скале вриједности људског живота. Овако се једна етничкаскупина етикетира као неспособна да ствара културу, као страна и непотребна.

Да се примијетити да власт у Црној Гори улаже оргроман напор да створи једну негативну слику о Србима, подгријевањем и охрабривањем стереотипа и предрасуда.Када се уради једноставна анализа садржаја текстова на режимским порталима може се утврдити да су најфреквентнији термини управо они који дехуманизују: затуцаност, смрад, непријатељ, окупација, рат, четници, руља, мрак, назадњаци, странци. Нигдје се, истина, не позива на отворено насиље, али употребом оваквих термина у описивању једног народа, после одређеног времена, припадници других етничких скупина постају охрабренији и спремнији за физичко угрожавање етикетираног. Предрасуде се тешко искорјењују када једном зађу у народ, јавни говор, свакодневну комуникацију.

Предрасуде су, иначе, врсте ставова код којих је очигледан недостатак оправданости, који су логички неосновани и праћени запаљивим емоцијама. Круте су, нефлексибилне, изузетно отпорне према чињеницама и подацима који нису у складу са њима. Саставни дјелови су омаловажавање, непријатељски став, али и спремности да се предузму конкретне  активности против група према којима је усмјерена. Главна особина им је неоснована и неоправдана генерализација, што доводи до тога да се тврди да сви припадници групе коју посматрамо имају исту вољу, понашање и мотиве. Осим тога, етнички стереотипи представљају важан дио идеолошке свијести, којој је својствена тежња ка искривљавању стварности, те тежња да се изврши мобилизација присталица да делују против одређене заједнице.

Охрабривањем екстремизма у јавном простору регрутује се једна организација насилника која ће временом постајати све јача и захтjевнија. Заборавља се да је Црна Гора држава опљачкана у процесу економске трансформације, да су њене инстиитуције корумпиране и немоћне да се изборе са паралелним полугама политичке моћи које ничу из друштвене нестабилности. На мјесто легитимне моћи у једном тренутку долази нелегитимна, али ефикаснија моћ са свим њеним апаратима силе: приватна гарда, специјализоване агенције за заштиту, личне војске, мафијашки картели. Ови наоружани и осокољени домољупци понудиће ефикаснији начин заштите државе и младе нације од издајника. Тада ће бити касно за било коју политичку акцију, тада ће да крене директно насиље. Играње радикализмом, а то је оно што ради црногорска власт, прије свега је играње ватром из које обично рађа друштвена дезинтеграција.Не схвата се да је идејно исходиште овакве политике, да употребим термин социолошкиње Хане Арент, „једна бесконачна селекција“. Они који се данас уклапају у стандарде идеалног грађанина независне Црне Горе, већ сјутра ће бити недовољни, они који се данас осјећају сигурно, следећи су на удару. Веома се лако из позиције сигурности, која се заслужила гласањем за партију на власти, прелази у стање у коме се неко проглашава прекобројним или сумњивим.

Оно што је најважније је да оваквом политиком Црна Гора прије свега губи вријеме које јој је неопходно за санирање катастрофалних друштвеноекономских последица владавине клептократског режима. Први корак ка овом циљу је да институције којима је задатак да стану на пут екстремизму почну да процесуирају људе који су до сада били аболирани од одговорности за све написано или речено због своје блискости са режимом. Актуелна власт више нема шта да понуди сем мржње и то је јасно чак и онима који је гласају. Индустрија је девастирана, инвестиција нема, дуг се стално повећава, корупција је хронична. Црној Гори је умјесто националних тензија, државне цркве и подешених резултата пописа,неопходнија друтвена ревитализација, помирење и рад. Политичке промјене су насушна потреба,а колективно и лично освешћивање, развој личног интегритета и непоткупљивости, толеранција и договор, једини путевика бољитку.

(Аутор је социолог)

Извор: Дан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: