„Само док се уклони онај који сад задржава“

Пише: Драган Р. Млађеновић

Први Хришћани, они малобројни Јудејци који су у појави и личности Исуса Христа препознали Спаситеља и Искупитеља света, сетили су се да је о доласку Месије, али и Његовог противника, антихриста, писао пет столећа раније свети и видовити пророк Данило (глава 9, стих 22 и даље): „…Откад изађе наредба да се Јерусалим опет сазида до Помазаника Војводе биће седам седмица и шездесет две седмице да се опет сазидају улице и зидови. А после те шездесет две седмице погубљен ће бити Месија и у Њему неће бити осуде. И Он ће разорити град и светињу са кнезом који долази; и крај ће им бити са потопом; а до краја рата који се брзо завршава Он ће назначити пустошења. И једна седмица утврдиће завет са многима: и у половини седмице укинуће се жртва и принос: и на светом месту биће гнусоба опустошења“. (архиепископ Натанаил Лвов, „О доласку антихриста и другом доласку Христа“, Теолошки погледи 3–4, Београд, 1988)

У Књизи св. пророка Исаије, кога Хришћани сматрају „Еванђелистом Старог Завета“, на више места се износе апокалиптичка пророчанства (11, 4; 14, 12–21; 24, 16–23; 27, 1–2; 66, 15–24). Исаијина виђења су, рекло би се, више него она код пророка Данила, измешана са пророчанствима о Помазанику – Христу Спаситељу. (архиепископ Натанаил Лвов, исто место)

Недоумице и домишљања о томе да ли је антихрист једна или више личности или зла сила, почела су, дакле, још у књигама пророка, а затим у апостолско време, и трају до данас више од две хиљаде година. Откривење, опис и тумачење ове тајанствене личности (или силе) започели су међу хришћанским писцима еванђелист св. Јован Богослов, св. апостол Павле и други хорифеји нове хришћанске вере. Св. Јован је у својој првој посланици (писму) једноставно дефинисао дух Божји: „По овоме распознавајте дух Божји: сваки дух који признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, од Бога је“. (1. Јн 4, 2) О антихристу св. Јован пише: „Децо, последњи је час, и као што чусте да Антихрист долази, и сада су се појавили многи антихристи; отуда знамо да је последњи час“. (1. Јн 2, 18); „Ко је лажљивац ако није онај ко пориче да Исус јесте Христос. Тај је антихрист, који одриче Оца и Сина“. (1. Јн 2, 22); „Јер многе варалице изиђоше у свијет, који не признају Исуса Христа да је дошао у тијелу; такав је варалица и антихрист“: (2. Јн 1, 7)

Св. Јован Богослов помиње и сликовито описује антихриста у још једном спису – у Откривењу (гр. ἀποκάλυψις), последњој књизи Светог Писма. Антихрист је у овом чувеном пророчком спису добио надимак „Звер из бездана“: „А кад заврше сведочанство своје, Звер која излази из бездана заратиће против њих, па ће их победити и убити“. (Откр 11: 7)

Св. апостол Павле помиње и описује антихриста  у другој посланици Солуњанима: „Јер тајна безакоња већ дјејствује, само док се уклони онај који сад задржава. И тада ће се јавити безаконик којега ће Господ Исус убити духом уста својих и уништити појавом Свога присуства. Онога је долазак по дјејству сатанину са сваком силом и знацима и чудесима лажним, и са сваком пријеваром неправде међу онима који пропадају, зато што не примише љубав истине да би се спасли“. (2. Сол 2: 7–10)

Св. Јован Златоусти (гр. Ἰωάννης ὁ Χρυσόστομος, око 349–407) објашњава да би под именом „онога који сад задржава“ у 2. Павловој посланици Солуњанима требало видети Римског цара. За руског архиепископа Натанаила Лвова (рус. Нафана́ил Влади́мирович Львов, Москва, 1906 – Минхен, 1986) се слаже, али сматра да појам Римског цара обухвата не само императоре Првог Рима, већ и ромејске (византијске) и руске цареве – владаре Константинопоља као Другог и Москве као Трећег Рима. Зато овај руски архиепископ мисли да је личност која је неодступно задржавала нападе и насртаје антихриста и сатане, био побожни баћушка и последњи руски цар Николај Други Романов (рус. Николай II Александрович,  Царско Село, 6/18. мај 1868 –  Јекатеринбург, 17. јул 1918).

Добри баћушка и сверуски цар је најпре 1915. године спасао Српску краљевску војску и народ од потпуног уништења које је планирао бечко–берлинско–римски  антихрист са својим вражјим усташким дивизијама.

Западна антихришћанска коалиција је после две године (1917) убацила у Русију вирус комунизма. Руског императора и праведног владара са целом седмочланом породицом, комунистичке слуге завере против Бога и Божјег православног народа су у ноћи између 16. и 17. јула 1918. брутално уклониле. После тога више није било никога ко ће задржавати зацарење антихриста, па је ускоро наступила „област таме“, „мрзост опуштенија“ и царство безаконог и безбожног зла и мржње.

Искуство светске повеснице нас учи да су сви преврати, побуне и револуције у већој или мањој мери проповедале и наметале зло и мржњу према Богу и човеку као Божјем створењу. Зато апокалиптички став и она схватања која су Наполеона поредила са антихристом, а која је Толстој исмевао у свом роману „Рат и мир“, нису била без основа. У 20. веку намножило се више антихриста, па се протекло столеће с правом може сматрати временом лажи, мржње, патње и смрти.

Данас, у 21. веку, после безмало целог столећа лутања по области таме у царству мржње и зла, Русија се, и са њом добар део православног света, полако духовно уздиже и враћа својој суштини – изворном православном Хришћанству светих апостола, мученика и подвижника, и традиционалним хришћанским обичајима и моралним вредностима. Јер:

Умом Россию не понять, Аршином общим не измерить:
У ней особенная стать — В Россию можно только верить.

(Русија није појмљива уму, / Аршином нећеш меру јој знати./

Она је нешто посебно – / у њу можеш једино веровати./)

(Фјодор Иванович Тјутчев,1803-1873, руски песник и дипломата)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: