Само се појавило чудо! Откривено у Србији насеље из мезолита: Тадашње људе повезивао руски шаран

Насеље из доба мезолита, прво у Србији после Лепенског вира у Ђердапу, пронађено је знатно јужније, у Понишављу. Ово историјско откриће српских археолога још већим чини важно сазнање, мезолитски људи који су насељавали простор Србије били су у контакту. Повезује из вирезуб, шаран који данас живи само у Русији. Њиме су се украшавали, пише Спутњик.

„Иако се деценијама трага за насељем из доба мезолита ван Ђердапа, сва су истраживања била узалудна. У Звоначкој бањи очекивали смо сазнања из старијег периода, палеолита, али мезолит, то је велико изненађење“.
Ово за Спутњик каже Душан Михаиловић, професор археологије на Филозофском факултету у Београду и вођа истраживања које је померило границу знања о мезолиту у Србији.
„Пронашли смо га у пећини Пештерија. Тим ради код Мајданпека, на нула степени. Није им хладно, греју се на пламену новог важног сазњања“.
Код Звоначке бање само се појавио – мезолит
Од „Фонда за науку“ добили су новац за пројекат који је њихова специјалност. Већ су открили бројна налазишта палеолита у пећинама:
„Најпознатија је пећина Баланица у Сићеву, где имамо археолошке налазе и људске остатке старе до пола милиона година. Покрили смо читаву источну Србију нашим истраживањима. Кад смо кренули да истражујемо у близини Пирота, нисмо ово очекивали. Тамо ништа није било познато, ни палеолит. Нашли смо и једно палеолитско налазиште, у кањону код пећине Владикине плоче, а онда смо код Звоначке бање почели да истражујемо ту малу пећину и на наше изненађење, појавио се – мезолит“.

Људи из Понишавља

Професор Михаиловић додаје да је мало рећи да су били изненађени. Даља истраживања су показала да су људи не само били присутни на том подручју у доба мезолита – били су у контакту са другим заједницама тог времена, на другом простору данашње Србије.
Интересантоно је да у нашој земљи има много значајних налазишта из палеолита, а из млађег доба, мезолита, не. До овог проналаска, живот у мезолиту пронађен је саму у Ђердапу.
Млађи, мезолитски човек био је напредњи. Очигледно је мезолитксо становништво живело и у горњем Понишављу и било у контакту са другим заједницама које су у то време насељавале Балкан.
„И једни и други су ловци сакупљачи, нису производили храну, бавили су се земљорадњом и сточарством, али су, за разлику од палеолитских ловаца који су користили и биљну храну, али не у превеликом обиму, мезолитски људи живели у периоду раног холоцена. Тада је клима била топлија, била је као данашња, доста су користили биљке у исхрани. Такође, научили су како да експлоатишу водене ресурсе. Почели су да се баве риболовом“.

Професор Михаиловић додаје да су мезолитски људи зато населили обалска подручја, вероватно је концентрација становништва у мезолиту била на обалама река, што се види у Ђердапу.
Риболов је за ондашње становнике Ђердапа представљао главни извор хране, али је имао и економску улогу. Стручњаци за мезолит кажу да је представљао и врсту идеологије и начин регулисања друштвених односа.
Крунски доказ да су људи мезолита са југа били у контакту са онима на Ђердапу је риба која више не живи у Дунаву, али је има на северу Русије.
„Зуби те рибе, вирезуба, коришћени су за украшавање, пришивани су на одећу, Сама чињеница да смо нашли те зубе, на једном од њих се чак и виде трагови обраде, сведочи о томе да су ове мезолитске заједнице које су насељавале Пештерију, биле у контакту са заједницама у Подунављу, да су комуницирале. Био је то део истог света, било је то исто друштво. Рибе су живеле у Дунаву, не у мањим рекама, сигурно су набављене разменом са становницима Подунавља“.

Мештани чувају пећину

Пећина у којој су пронађени остаци живота у мезолиту налази се у туристичком крају, то археолозима даје наду да ће се њихова истраживања наставити, јер пећина може сјајно да се уклопи у понуду Звоначке бање и читавог краја.
„Ту већ имате неколико излетишта, природних добара која људи обилазе. Ту је Асеново кале, једна фантастична планина, ту је Звоначка бања и најужи кањон у Србији који се зове Цедиљка, чија се ширима на једном месту сужава на метар и по. Читав предео је спектакуларан, припада сливу Јерме, кањону који је прелеп, туристи долазе, људи живе од туризма“.
Наш саговорник додаје да ће се пећина сигурно уклопити у туристичку понуду. Највише охрабрује то што је локално становништво веома заинтересовано да се то деси:
„Један мештанин, Васа Милошев, нам је много помогао, и у истраживању и обиласку пећина у околини. Он је иначе и водич, тако да и преко њега знамо да су сви заинтересовани да се истраживања наставе и да се у једним моменту и туристички представе“.
Археолози из Београда су први пут посетили ову пећину 2011. године, након што су успоставили сарадњу са Универзитетом Аризона из Сједињених Америчких Држава, са колегом Стивеном Куном, од када су обишли преко 40 пећина у источној Србији.
Истраживања финансирају Министарство културе, Фонд за науку, а оно које је у току код Мајданпека, део је тзв. канадског пројекта, чијим новцем истражују и друге локалитете.

Извор: Спутњик

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: