Само се Руси допингују
Пише: Јанко Јелић
У Никшићу су ми рекли да је то било на Богетићима, а Подгоричани веле да се десило у Пиперима. Пивљани и Дробњаци се ни око чега не споре осим око тога. Ровчани тврде да се збило у Морачи Доњој, а Морачани га враћају у Ровца. Један истакнути Црногорац нас мири доказима да се тако нешто није могло десити црногорској изузетности, те да је непоменуто догађање везано за цивилизацијски заосталу Херцеговину и тамошње цивилизацијски заостале Србе. Ја велим, исто помирљиво, да је могло бити да се десило свуда, у свим овим и још многим мјестима и крајевима. Но, може бити и да се десило није, него да је све то овај наш народ измислио као виц да се насмије сопственој маргиналности, небитности, немоћи и сиротињи, али и духовној сиротињи цијелога свијета.
А то што се десило, или се десило није, гласи отприлике овако. 1968. године ушли Руси са великом силом у Чехословачку. Да сад не објашњавамо како и зашто. И тада се водила нека политика, успостављани међународни пореци и рушени грдни беспореци, није баш све чувано за овај наш напредни вакат. Чим су Руси ушли у Праг у једном нашем селу (или у свим нашим селима) предсједник мјесне партијске организације је сазвао хитан састанак повјерених му чланова Партије са само једном тачком дневног реда: ситуација у Чехословачкој.
Ради млађих читалаца ваља напоменути да смо ми и тада имали партију, додуше једну једину, усамљену, али ни много гору ни много бољу од ових данашњих. Партија ко партија, ко и све партије, а богами и странке. Слободу закључаш, а мозак пошаљеш на отаву и испунио си све услове за члана или функционера партијског. Скупили се неки тадашњи партијци, дохитали, без душе, без даха, једва допљезали трчећи до мјесне канцеларије. С катуна, ливада и пашњака. Бацили косе, грабље и виле, а овце оставили на милост и немилост дивини у врели августовски дан. Нека се коре откоси и нек сваку скубу вук покоље само да се види и одлучи како ову ситуацију ријешити. Како Русе уставити, а како Чесима, а богоми и Словацима, помоћ учињети. Предсједник је на састанку потанко изнио сву ситуацију. До детаља, ставку по ставку, све живу живовету истину. Не би, вала, боље и тачније да је у онај трен из Прага долетио и тамо видио шта се ради. Кад је све добро претресао и објаснио, предложио је и да се много не дангуби, него да се што хитније и што једногласније његов партијски орган огласи закључком и саопштењем поводом ове велике свјетске кризе.
„Таман тако!“ – сложише се вјерни чланови да је најбоље да се одмах, сад и на лицу мјеста, без одлагања и врдања, донијети закључак и на папир ставити. И донесе се пар реченица за понос оноога, а богоми и овога, времена.
Отприлике овако:
„Партијска организација Та и та позива и упозорава оружане снаге Варшавског пакта, а посебно Црвену армију, да најхитније зауставе своје операције у Чехословачкој и да се са територије те државе повуку одмах. Ако се по овом закључку не поступи у разумном року партијска организација Та и та ће се поново састати да одлучи о даљим корацима.“
На крају све уредно потписано, печатирано, овјерено и заведено у пет примјерака. За архиву, за општинску организацију, за републички комитет, за ЦК у Београду, и наравно директно за Москву. Па кад добију депешу у Кремљу нека се чешу и добро размисле шта им је чинити! И док се још Јосип Броз двоумио како да срочи државно реаговање поводом кризе у Чехословачкој, неки наши су га већ били срочили и оправили на руке Брежњеву!
Прича не вели шта је даље било. Знамо само да су се Руси повукли после неког времена. Може бити да их је та наша порука преломила да се врате. А може бити и да није. Лукави су и препредени Руси, никад нам на тај закључак нијесу одговорили, па су нас тако у вјечитој недоумици оставили. Нама је од свега остала само прича да се покојним ђедовима и очевима насмијемо и да себе убиједимо како су, ето, наступила нека боља и просвећенија времена у којима су овакве ствари немогуће.
Но, да ли је баш тако…
Погледајмо мало из другог угла. Поменути догађај се можда није десио у стварности, али је добио свој књижевни живот. Партијски чланови онога доба су напустили политику и преселили се у умјетност, бар ону усмену. Као књижевни ликови постали су нам подношљиви, чак и блиски. Нема потребе да се њих таквих одричемо. Али у каквом смо односу према онима који немају и вјероватно неће никад имати никакву књижевну улогу, али зато имају реалне улоге у нашим обичним животима, бар преко телевизијског екрана? Са онима који кидишу да одлучују и говоре у наше име ништа мање агресивно и инвазивно од руске војске данас у Украјини или прекономадне у Чехословачкој?
Хтјели да признамо, или не, наш друштвени живот се одвија само на медијима и кроз медије. Што није било у медијима као да било није. Што се није рекло у камеру, џаба је речено. И то није наша ексклузива, то је општи пораз савременог човјека и његове напредне заједнице. А ових дана смо могли да видимо и чујемо неколико наступа наших ововремених државника, размахнутих партијаца и цијелог одреда самозваних јавних личности сумњивих референци који тај пораз потврђују вишеструко. Има нечег баш непристојног и карикатуралног у иступима црногорских политичара, аналитичара, разних паметара и генерално наше државе на међународном плану. Посебно у односима према великим силама, а још посебније према Русији. Сјетимо се само оних Душкових и Милових ћушкања са Трампом.
Па оне анегдоте по којој су Кинези, кад су чули колико имамо становника, упутили нашој дипломатској мисији у Пекингу љубазан позив да им сви дођемо у посјету. Ципан цијела држава, да нико случајно не остане! Па оног Клинтоновог наступа у Будви кад је рекао да се предивно осјећа у Македонији. Па оног Кривокапићевог излива емоција према „једној дивној бароници“ на британском ратном броду. Па нашег „прчења“ и разметања на разним међународним конференцијама и самитима, нарочито кад је у питању НАТО саборовање. Било је ту нечег особито увредљивог и понижавајућег за овдашњег човјека који имало држи до личног или колективног достојанства. Може бити да дио разлога за потпуно одсуство идентификације једног дијела црногорског становништва са овдашњом државом лежи управо у препознавању ових и оваквих ситуација. Људи не воле баш да се идентификују са карикатуром. Нико не сања о томе да постане дворска луда, јер међу моћнима и великима мали најчешће служе само за то. А ми смо такви и толики да нас ни то не запада, него смо преко везе постали кандидати за помоћника секретаровог секретара дворске будале.
Дозволи нам се наступ тек с времена на вријеме и ако га не искористимо да ваља обавезно добијемо неки негативан извјештај о стању демократије, људских права, слобода медија, НВО сектора или нечега још лажнијег, ако лажнијег има. Кад нам се и та трагедија деси не преостаје нам ништа друго него да прогласимо три дана жалости и да потражимо мангупе, неспособњаковиће и издајнике у сопственим редовима који су криви за такву катастрофу националних размјера.
Зато црногорски наступ мора прије свега имати апсолутну и недвосмислену идеолошку подобност. Мора се без трунчице сумње уклапати у догматику западне империје. А то је врло једноставна истина по којој је на западу измишљена формула за срећу и правду, него, ето, постоје неки зли Руси (и покоји Србин) који не дају да се то благостање излије у сваки ћошак свијета. Баш им се не ужива у срећи, а и забоље их ћошак за правду. И у готово надљудском напору да се овдашња држава и њена трагикомична елита уподобе за глобалну и виртуелну параду „истине“ и побједу „праве стране историје“ рађа се најчистији облик сатире у коју је укључено све што је потребно за причу о апсурду која нема краја нити је он могућ, осим смрћу приповједача или главног јунака. Невоља је у томе што то није само прича, већ живот, смисао и слика једне државе! Слика предсједника који по владалачком стажу читаву деценију „шије“ толико нападаног и несмјењивог деспота Владимира Путина. Предсједника који се згражава над Руском агресијом на Украјину, а агресију на сопствени народ и земљу не смије ни да помене. Предсједника који се гнуша кршења међународног права и мијешања у унутрашње ствари других држава, а признаје насилну сецесију дијела територије сусједне државе. Ипак, има оправдање јер је западна догматика рекла да је то био „посебан случај“, нешто ван познатих категорија.
Или је, можда, боље и дјелотворније било погледати и послушати министра „вањских“ послова кад онако бодро и одлучно објави свијету, да ће увести санкције. Замислите, ми некоме, било коме, уводимо санкције. Па то је вјероватно највећи успјех у историји Црне Горе. Како ли се то санкционисање манифестује нико жив не може да израчуна. И то коме их уводимо? Па агресору.
Овоме данас, али и сваком будућем. Свакоме коме падне на памет да ремети пројектовану идилу успостављену машином западних медија. Но, и министар има оправдање, јер Русима смо одавно увели санкције и уподобили се европској спољној политици још онда кад је он учио школу. Ако ћемо право, требало је још раније да их санкционишемо и жешће да их ошинемо. Довољан је само један податак да с њима ни ријеч не прозборимо, замислите, на свијету се не допингују ниједни и ничији спортисти осим Руса. Цио свијет на олимпијади пости на води, само су Руси нашли да се дрогирају. Е, зато није требало с њима да имамо никаквог вереџика, да их на сваком мјесту понизимо и бојкотујемо, а посебну грешку смо направили што смо с њима иједном пјевали на пјесми Евровизије. Евровизија би њих за срце ујела, ко и што ће ове године.
Или је смисленије послушати мудру ријеч интелектуалаца који знају и виде што обичан пук не може знати и видјети. Ону ријеч која ниче из познавања украјинске степе (степа више није руска) и козачке душе (ни козаци никад нијесу били Руси). Оне мисли која има у малом прсту историју тога великог народа и тачно може да проникне у узроке комплекса руске расне инфериорности и Путинове патолошке императорске амбиције. Све психологије и све патологије познају наши интелектуалци, боље од Достојевског, једино нам не иде разумијевање ове наше забити и домаћих комплекса. Тако ти је то кад превазиђеш себе и презреш оквире родне груде. Тада све, осим себе, разумијеш и знаш.
А, може бити да је најмилозвучније чути којевитез који се проломио партијским продолима Горе Црне, ломним врлетима земље и на њој ломне и преломљене политичке свијести. Којевитез и вапај осуде, по свему судећи, жешћи и одлучнији од оног партијског закључка из села Тог и тог са почетка овог текста.
Једино никако да од толике памети чујемо и мало сумње у унапријед пројектоване истине. Да се може десити да ми баш и не знамо шта се тачно дешава у Украјини. Да нас годинама уназад неко лаже, и то по рецепту и по потреби прављења идиота који могу да мисле само онако како им се каже да мислити могу. Да једнако боле ране и у Кијеву и у Донбасу, и на свим ратиштима свијета. Ако смо већ такве космополите не би ваљало да заборављамо ни страдале у Кабулу, Багдаду, Алепу, Дамаску, Триполију… Или можда у Сурдулици и Алексинцу. Или можда у Мурину. Или можда у Одеси. Да можда има бар мало истине у руском виђењу проблема и у тврдњи да у оквирима украјинске младе демократије дивљају криминалне и нацистичке банде које и у рату и мимо рата тероришу и убијају људе само зато што су Руси или тек говоре руски.
Или је, ипак, за сумње и оваква запажања потребно превише слободе и превише храбрости да се призна маргиналност и небитност које смо сами „демократски“ изабрали 2006. године. Да је разметљивост без утемељења огледало немоћи и истинско ругање чак и овако маргиналној држави. Да наша русофилија није узрасла само из митологије и религије, већ и из оправданог бунта и одијума према догми западне посебности и супериорности које се углавном само терором доказују. Као и да се данас јасно виде идеолошке и политичке паралеле између овдашње државне кловнократије и предсједника Украјине, који је, гле чуда, по професији комичар.
Кад се мало боље промисли доћи ћемо до закључка да су некадашњи сеоски партијци у односу на нас живјели у слободнијем систему и бар кроз причу дјелују као слободнији људи.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Традиционално генијалан, Јанко.
Odlično.
Predivan tekst, malo remek delo. Pravo u centar problema koji se krije u odgovoru na pitanje koje svako treba sebi da postavi:
Da li imam otvoren, kritički i dijalektički um, ili sam zarobljenik predrasuda, propagande i egoističnih interesa? Ex, gde bi nam kraj bio kad bi sa istim žarom kojim napadamo druge, preispitivali sebe!? Još jednom – svaka čast na tekstu!
да смо ми и тада имали партију, додуше једну једину, усамљену, али ни много гору ни много бољу од ових данашњих. Ova rečenica iz teksta sve govori – ljubav prema KPJ nikad ne jenjava. Ta je KPJ ubila bez presude, na kraju rata, u Austriji i u Sloveniji preko 10.000 stanovnika Crne Gore. Toliko.
Па не знам да ли схваташ да се човјек управо критички односи према партији, партијској свијести која је родила и установила данашње партије. Шта је ту проблем?
Kakav tekst!!! Genijalno! Originalno! Istinito!!! Hvala Duso draga!
Nije brko nego u Boanu!
Мене се чини да се то десило код нас у Ровца