Само слога Сињавину спасава

Пише: Бећир Вуковић

Нема ништа моралније од планине.

Планину не може домислити ниједан ум, планина је столица богова, и громова, и страхова, и стихова…

Оба свијета Грци су мјерили Олимпом, и његовом сјенком.

Бог је на врху планине Мојсију дао законе огњем исписане у камену.

Да смо и ми на врху Ловћена у камену исклесали главу Његошеву, измећари ту главу не би могли посјећи; послије првог удара кривошијом, потекла би крв из камена…

У костима сваког динарског човјека тиња жеља да вјечито почива на планини. Али, планина је само почивало за облакове и хајдуке, и јединог пјесника међу пјесницима.

Црне Горе не би било без Ловћена, нити Брђана без Сињавине…

Свака је наша црногорска планина, и њен врх уникат, драго камење српске културе, круте литице и платије, уједно и матрице оне најважније душевне географије, и свака је утиснута у наше срце.

Нема ништа мудрије од планине, зато је дубља и височија и од језика, зато никад нећемо дознати ко им је надијевао имена.

Ни Цвијић није знао откуда, и како је настало име Сињавина, највише планинске површи на Балкану…

Првог јутра послије громова светог Илије, са Дурмитора види се Авала…

И, оном врху, на који ме мајка, Брђанка, у колијевци изнијела, откуда име Гусар, кад те ријечи нема у српском језику. То знаде само Онај који планине и горе премјешта, који је паметнији од народа, и више памти од језика.

Српски језик бранили смо на његовој очевини у Дробњаку. Данас на том језику бранимо и његову мајку Сињавину.

Бранимо планине, бранимо ријеке, бранимо цркву, бранимо слободу од светске демократије.

И, нико не зна шта је све паликућа потписао у име народа..?

Коме планина није старевина, ко не памти да је са планине и испод планине, такав са празним лонцем обија по свијету.

Мој шукунђед Илија главу је оставио на Сињавини. И, тамо, неђе, у магли, између Вукићевца и Расоваша, између она два бора, почива без мрамора.

Зато и могу да кажем, овдје, на Сињавини, да ме гроб шукунђеда Илије, довео на свијет.

А, кад је тако, ево и ја дошао да браним Сињавину. Илија се тукао са аскерима, мени је припао башибозук.

Ову реченицу нисам написао синоћ, ни прије 66 година, него је исписах прије 182 године, у мртву јесен, а снијег бијаше обијелио Јаблановијем врхом…

Сињавину је разграничио бригадир Милош Меденица, ето и границе изнад моје колибице. Данас су границом коте, окречено камење, које распоређују потомци оних које је Меденица отјерао са Мојковца.

Планина је једина патетика. Патетика планине долази из неког паралелног космичког свијета, и звезданог мозаика небеске куполе.

Зато и вјерујем да ни Сињавину, ни Старца ни Пећарца, ни Кричачко поље, ни Милошев До, ни Студенца, ни Грково, ни Вратло, ни Врагодо, ни Пометеник, ни царску Цкару, ни цркву Ружицу не можемо одбранити патетиком, него само срцем.

Ако покажемо колико је планине остало у нама, ласно ћемо је одбранити..!

Тек тада можемо и тјешити уцвијељену мајку.

Шта нас чека, ако не одбранимо Сињавину. Шта нас – све – чека, ако не одбранимо нашу најдавнију успомену. Шта нас још чека ако на Сињавини не буде било ни вука, ни јагњета…

Нико не памти као планина. Она ће запамтити свакога ко је у ове наше дане ишао преко њених коса и превија, и дошао на Маргиту и Савину воду, да је брани од умопомамника, које ни планина не може провјетрити…

Али, сигуран сам, да неће бити све онако, како су силници овог свијета замислили, са нашим башибозуком, којега, са чактаром, ћерају испред себе…

—————————————–
Сињавина, 22. 10. 2020.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: