„Само ви ајте, ми ћемо грактат и арлаукат“

Пише: Емило Лабудовић

 Политички галиматијас, унутрашњи и спољашњи, око предстојећег усвајања некакве резолуције о наводном геноциду у Сребреници, на прагу је крешченда, јер њено усвајање у Генералној скупштини УН треба да се деси за који дан. Они који се разумију у закулисне игре у театру међународне дипломатије већ су све објаснили: мотиве, намјере, позадину и ишчекиване импликације њеног усвајања по Републику Српску, Србију и односе у региону. Раскринкане су, такође, и топле облоге којима се покушава ублажити и стишати оправдани револт Срба у чију су будућност уперена отровна копља овог најновијег метода уцјена и притисака, а све са циљем да се Србија баци на кољена.

Дешифрована су и тобоже добронамјерна настојања да се, са циљем оправдања подршке резолуцији, њен текст ублажи и учини прихватљивим народу којег поново на крст разапињу. И све је већ и ћоравима видљиво и јасно, разишла се сва магла око ове међународно – политичке свињарије и само још крајње незнавени или крајње кварни могу да мисле и вјерују да је све ово на добро, не само Срба већ и осталих народа на Балкану. Али, ко је и кад је било ко мислио на добро овог региона.

Чињеница да су предлагачи иницијалног текста резолуције двије најгеноцидније државе на свијету, Њемачка и Руанда, а да се међу коспонорима налази и једна Хрватска, за иоле образоване и упућене, иронија је какву међународна политика не памти. Пред том чињеницом падају сва могућа и немогућа оправдања и разлози којима се, на мала врата и кроз иглене уши, резолуција покушава учинити прихватљивом. Уосталом, да јеста прихватљива, реална и разумна, не би требало толико притиска и „увјеравања“ бројних земаља да гласају за њу.

Једна од притиснутих држава је, на жалост, и Црна Гора. Њена спољна политика, дефинисана чланством у НАТО, упућује на безусловно прихватање, али унутрашње прилике које подразумијевају отпор више од трећине њених грађана, ствар чине компликованом до … разлаза. Тај, ко зна који пут по реду, убод подмуклим ножем у већ рањену братско – сусједску Србију, све вријеме се покушава оправдати „интересима“ и Црне Горе, али и Србије, јер је, тврде овдашњи властодршци, за Србију „љековито“ да се суочи са прошлошћу зарад будућности. То што у Сребреници није било геноцида, што, и да га је било, Србија и српски народ у цјелини за то нијесу и не могу бити криви, није важно. Важно је да чувене двије негеноцидне државе, Њемачка и Руанда, тврде супротно, и да их у томе свесрдно подржавају једна Хрватска у којој никад није било Јасеновца, Градине, Лоре… и босанска Федерација која не памти Пребиловце, Кравице, Братунац, Тузланску улицу и 10 хиљада сарајевских Срба којима се не зна ни гроба ни укопа.

Руку на срце, и покушај просрпских партија у Црној Гори да предлогом резолуције о Јасеновцу узврате истом мјером, залудан је и, искрен да будем, један недовољно промишљен и исхитрен потез који не може да ублажи осјећај горчне нити да умањи степен себичности и издаје којој, поново, прибјегава Црна Гора. Јер, у Бога је гријех поредити стварни Јасеновац, геноцид без икакве сумње, са нестварном Сребреницом и „геноцидом“ под апсолутном сумњом.

Разумијем страх од могућег прекомбиновања политичких снага и могућег повратка ДПС у седло власти, али…

Али, најчудније и најбизарније од свега је покушај да се кривица и политички суноврат црногорске дипломатије оправдају очекиваном и разумљивом реакцијом Београда. Тај последњи и најнижи степен љигавости, који ових дана бљује овдашња опозиција са све ДПС на челу, само је показатељ да се наше државничко дно још не назире. Јер, можете замислити: Црна Гора призна Косово, а Србија се љути; Црна Гора гласа за пријем Косова у Савјет Европе, а Србија се љути, Црна Гора протјера српског амбасадора, (иначе родом из Црне Горе), а Србија се љути; Црна Гора подржи резолуцију о Сребреници, а Србија се љути…. Незамисливо! Чисти атак мржње највећег душманина Црне Горе, Александра Вучића, на независну, про…. итд Црну Гору, која само слиједи свој државни инерес. Јер, неотуђиво је право Спајића и званичне Црне Горе да слиједе свој изабрани пут и своје интересе, али откуд право Вучићу и Србији да то исто ради? Чисти мазохизам!

Свијет је, иначе, дошао у фазу да више ништа не може да изненади и да је свако лудо за три дана. Али, постоји и могућност да његов пренадувани балон, пун насиља, мржње и себичности, којима га, безобзирно и све отвореније, пуне САД, Енглеска, Њемачка, Француска и њихови сателити, коначно пукне и затрује планету новим, неконтролисаним, ратним пожаром. А ако до тога дође, зна се ко ће бити „кривац“ – Србија, наравно. И Вучић, ако тада буде ту гдје је сада. Као што је била „кривац“ и за Принципа, Слоба Милошевића, Караџића, Младића… за све оне који су имали кичму и нијесу се либили да је покажу. А Црна Гора, без тог виталног органа, увијек ће бити међу онима који „гласају и подржавају“! И увијек ће грактат и арлаукат како су за њено ововремено пузање, незабиљежено у њеној свијетлој историји, криви усправни ход Србије и њено политичко чело.

А геноцид, онај сребренички, ће и тада бити само лаж и ништа више. Лаж којом се покушавају „покрити“ Аушвиц, Матхаузен, Треблинка, Јасеновац, Лора, Крајина, Славонија, Петровачка цеста, Тузланска улица… милион руандских Тутса, милион и по Јермена под отоманском влашћу…. списак би могао да буде дужи од текста. Али, као што Хитлеру није пошло за руком да побије све Јевреје, Србе и Цигане, као што Павелић, а потом Туђман и Изетбеговић, нијесу успјели да истраже све Србе, као што ни Куртију не иде баш како је замислио да етнички очисти Косово, неће ни најновија резолуција о Сребреници Србе претворити у нове Хазаре.

Живјеће овај народ, упркос новим силницима, Бајдену, Шмиту, Макрону, и њиховим пришипетљама и погузији у лику Пленковића, Спајића, Ибрахимовића, Вуксановића, Куртија (курти и мурти овога доба)!

Живјеће, јер Бог је изнад свих.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: