Самоизолациони запис

Пише: Сибин

Примјећујемо да је у данима зараженим Ковидом-19, популарно водити дневник. Дневник из самоизолације, дакле, води они који држе да имају шта рећи, и да то што говоре, итекако треба чути. Зато су раструбили, јер су њихове анализе, геополитичке збиље и локалног урушавања, прожете још и меланхоличним тоном.

Чак и новинари воде дневник… О државном стању говоре из осјећајне – поунутрашњене перспективе. Сјенковито и тугаљиво повлаче паралеле између садашњег тренутка и оног који је обиљежио деведесете.

Текст настоје натопити емоцијама, приватним детаљима, сјећањем које се удаљава, па опет, над истим рацио све пажљиво, прецизно тка, у основи журналистички приступ личним, одвећ личним стварима. – Бихевиористички, хладни и одмјерено захваћен наратив, са понеком срцепарајућом упадицом. Из породичног албума…

Колумна је, богме, ево прерасла у жанр, што ће рећи брзопотезну дијагнозу кратког прегледа распадања једне за четранаест година, дибидус раскурцане државе. У друштву које никако да већ једном отаврзе да је и политичко, што ће надаље рећи да му се управо догађа оно што својим (хм, слободним?) избором успоставља.

Зато су балкански љевичари меланхолични, барем себе тако представљају, као зналци који немају с ким, иако познају ствар и материју мрака у коријену… Они су, дабоме, веле, мањина, истинска ријеткост кадра да цјелокупно стање сажму у дискурс који није за светињу, јер је истовремено и појмовно замршен и подјединачно уроњен. То је, рецимо, белетристика (популарно написан текст), откуцана на фукујамски начин.

Океј, али ако анганжовани писац, схваћен у тој улози на сартровски начин, и даље одбија да преузме одговорност, шта онда? Рефлектујући деценијама над ситуацијом, исти тај дангуба са ријечима, понекад би морао поткачити себе, макар ето толико да се не би доживио као неукаљани критичар, као златна глава која је вазда заговарала истинске вриједности и, притом, била на правој страни историје. Као да се у историји може бити на правој страни, у том унапријед дефенисаном сценарију који нас тако лако хвата у клопку…

Референтна тачка је, аха, измакнута реалност, која је опет по принципу зид и крај. Постструктуралисти и психоаналитичари задржани на теорији, о том феномену упорно разглабају, не о реаланости колико прије о нашем пројектовању у њој, о нашој заблуди с којом се прегањамо прескачући преко властите сјенке, у свијету који служи зарад текста који га промишља далеко измакнут од њега, итд.

Неки зид ваља читати само у сну, закључује Хегел. Овај зид, којим смо озидани, не затиче се ни у кошмару. Необорив је јер је привидан, у чврстом саодношењу са идеологијом илузије. Коју потпомажу све стране, свих боја, у упроштеној разлици на – десне & лијеве, на теоретичаре чија се продужена рука остварила у обествареном праксису и на оне који су угњетавани и потчињавани…

Балкан и/или – вјечно враћање у претполитичку фазу…

Прочитајте још:

Црна Гора грамзиве, ласкаве и развратне камариле

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: