Шампион света у џудоу: Митрополит Амфилохије је пресудно утицао на мене

Вук Рашовић је 12 пута освајао титулу шампиона света у џуду, а и сад је уочи 73. рођендана начинио подвиг. На првенству света за ветеране, у Мајамију, освојио је две медаље – сребрну и бронзану!

Рођен је 20. децембра 1939. у Врујицама, у Црној Гори. Основну школу и гимназију похађао је у Црној Гори и Србији. У Иванграду је матурирао као један од најбољих ученика. У Београду је 1963. апсолвирао на Машинском факултету, али није дипломирао. Завршио је Вишу тренерску школу за борилачке спортове.

Из два брака има ћерку Дијану (43) и тројицу синова: Бранка (37), Рељу (27) и Небојшу (28), а од њих две унуке и унука.

Ко вас је увео у борбе?

Учинио је то Вучица Радовић, мој комшија, рођени брат митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Било је то 1954. у Бијелом Пољу. Вучица је био веома талентован за све спортове. У једном рвачком захвату ме „лансирао“ на четири-пет метара од себе. Прошао сам без последица, али тај лет сам запамтио као сензацију коју ми је објаснио брат Вељко Меденица, тада већ рвач.

А колико је митрополит Амфилохије утицао на вас?

Пресудно. Православне сам вере, овоземаљски религиозан. Ипак, не могу да верујем у живот после живота, али Христово учење је лепо и веома га поштујем. То је прича о љубави, праштању, поштењу, истини…

Кад сте ушли у џудо?

Догодило се то 1959. кад сам дошао у Београд на студије. Био сам на плажи код „Шест топола“ где је урбана легенда Београда рвач Мирослав Читаковић Чита, снажније момке селектирао за борилачке спортове. Мени је препоручио рвање или џудо. Определио сам се за џудо у клубу Студент.

Ипак, касно сте кренули у борбе?

То је истина. Имао сам већ 20 година. Касно сам почео, али брзо сам напредовао. Тренирао сам и по три пута дневно! На првом великом међународном такмичењу, Купу Јадрана у Сплиту 1966, за два дана победио сам свих 10 ривала. У полуфиналу Немца Хелмута Леополда, а у финалу троструког првака Европе Енглеза Брајана Џекса.

Коју борбу издвајате као посебну?

Финални меч првенства света у Бечу 2004. у супертешкој категорији. Ривал ми је био Американац Лари Шонси. Савладао сам га техником „учимата”, која се највише цени, а да све буде баш посебно учинио сам то муњевито. И сад, кад се сретнемо, он ту нашу борбу описује у четири речи: „Ја сам само нестао”. На том шампионату све четири моје борбе трајале су, укупно, мање од једног минута.

Чиме се још поносите?

Мој спортски понос је одлука Светске џудо федерације да ми 2009. у Атланти додели звање Великог мајстора џуда. А у Београду сам 2011. добио награду за животно дело. Тада сам рекао: „Тренинзи су моје молитве, сале за вежбање моји храмови, црвени дани у мом календару су такмичарски. Али мој живот није само потрага за медаљама, већ и за пријатељствима. Пошто су пријатељства богатство један сам од најбогатијих људи на свету”. Поносим се и што сам као тренер и педагог увео у џудо око 20.000 деце.

Где су, у спорту, ваша деца?

Бранко је професор борилачких спортова на Војној академији, а Реља се, по слободном избору, бави готово сваком борилачком вештином. Одлично зна џудо, слободно рвање, кик-бокс… Он је сав у томе. Дијана је академски сликар.

Ипак, да ли је џудо и туча?

Џудо јесте борба, али није туча. То је олимпијски спорт. Међутим, борбе у ултимат фајту, које освајају свет, имају одлике свих борилачких вештина, па и захвате џудо технике. Борци ултимат фајта су баш гладијатори који се стварно боре сурово и озбиљно. А у кеч ез кеч кену је све намештено. Публика то зна, али, очигледно, ужива у тим нападима, скоковима, одбранама… То је борилачко позориште.

Шта видите у очима ривала?

У боксу се борци „прождиру” погледима, а у џуду тога нема. Џудо има посебну врсту етике. То је витешка компонента. Џудо је у Јапану била самурајска вештина, борба голим рукама, која подразумева храброст, а и племенитост која се огледа и у очима бораца. Очи су брже од речи. Један поглед може да буде цела прича.

А шта видите у очима жене?

Волим да видим очи које зраче лепотом. У очима жене препознајем умиљатост, благост, доброту, као и количину спремности на сарадњу. У очима може да се прочита много тога. Наравно, све то зависи и од „писмености” онога који чита све те поруке.

Како доживљавате жене?

Има сјајних особа међу женама. У последње време, од кад сам дубље зашао у године, доживљавам од жена неку врсту поверења и симпатија према мени. Има ту врло пријатељских односа без обзира да ли су то новинарке које ме интервјуишу или оне са којима се нађем у друштву.

А како процењујете вредности људи?

Библијска изрека каже да „ако немате љубав, немате ништа”. Људе ценим по њиховој способности да воле друге. Да се стварно упозна човек требало би с њим појести џак соли. Али, некад је и први утисак – прави.

Чиме улепшавате живот?

Телевизијском емисијом „Џудо” коју водим на СОС каналу. Али велики сам љубитељ литературе и филма, па и ту увек има и нешто што је лепше и од живота. Књиге су чудо. Омогућују ми да комуницирам и с људима који су живели пре 200 година, али жива је њихова реч. „Тихи Дон” Шолохова је непревазиђена књига. Гарсија Маркес је написао „Сто година самоће” и добио Нобелову награду, али мислим да је то само јужноамерички римејк онога што је учинио Шолохов. Хенрија Милера су оптуживали да је увео порнографију у литературу, а он је уствари увео еротику. Казао је: „Секс је један од девет разлога за реинкарнацију. Осталих осам су небитни…”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: