Санкције Русији – идентификација с агресорима

Ових дана се суочавамо с новом серијом пропагандних и других удара из Хрватске. Од нас се дрско тражи да ради ЕУ перспективе – која је и сама по себи крајње неизвесна – прихватимо искривљено хрватско виђење наше и њихове прошлости и садашњости.

У том злослутном сну наших суседа, Срби прихватају да је усташки геноцид над нашим народом током другог светског рата „јасеновачки мит”, док је хрватска злочиначка операција „Олуја” ослобођење крајева које су „окупирали српски агресори”.

Наш одговор је јасан: нећемо прихватити те и сличне хрватске безобразлуке, којима се џелати претварају у жртве, а оне у крвнике. Међутим, да ли је баш све тако? Одговор умногоме зависи од нашег односа према сукобу који се сада одвија на истоку Европе.

Ако подлегнемо ЕУ и америчким притисцима и уведемо санкције Русији, те се тако безрезервно сврставамо у табор америчких вазала, трасирамо пут и за пристајање на њихово виђење дешавања на нашим просторима крајем 20. века. Шта год наши званичници сада говорили, то ће се у том случају пре или касније умногоме десити.

У већ све мање посредан поход на Русију кренули су исти они фактори који су стајали иза серије агресивних акција против српског народа деведесетих година. Сетимо се само тога да је хрватска операција „Олуја” 1995. започета ударима америчке авијације на положаје ваздухопловства и ПВО Војске Републике Српске Крајине. Затим је уследило масовно НАТО бомбардовање Републике Српске и коначно, 1999. године, агресија на Србију, која је окончана прикривеном окупацијом Косова и Метохије.

Они који сада воде рат против Руса употребљавајући за то „украјинско топовско месо”, на све могуће начине су подржавали народе с којима смо ми у региону били у сукобу. Сада, упркос свему томе – и чињеници да и даље против нас спроводе агресију мирнодопским средствима подржавајући косовски сепаратизам и, противно духу Дејтона, сарајевски унитаризам – од Београда траже да се сврста на њихову страну, против Русије која нам је кључни фактор подршке у одбрани преосталих националних интереса.

Кад бисмо то учинили, сви добро знамо какве би за нас биле последице. Исекли бисмо грану на коју се ослања наша одбрана државности РС и преосталих српских позиција на КиМ.

Запад је свестан да ми нисмо никакав чинилац у његовом обрачуну с Русијом, већ му наше окретање против ње треба како бисмо ми остали без подршке Москве и тако омогућили онима који нас већ три деценије мрцваре, али ипак не успевају да заврше посао који су испланирали, да коначно ставе на њега тачку. Укратко, санкције Русији значе капитулацију Србије у вези с одбраном наших националних интереса. Но, ни ту се трагична прича о санкцијама не завршава. То многи превиђају.

Ако бисмо се потпуно покорили и приклонили онима који већ дуго делују против нас, ми бисмо се неизоставно – ако не одмах, онда врло брзо – сложили и с њиховом накарадном верзијом прошлости, где смо ми, исто као и Руси данас, набеђени агресори и злочинци.

Уосталом, њихове преваре које се данас користе у вези с Русијом само су репризе онога што је реализовано на нашој кожи. Наводни руски злочини у Бучи су понављање пропагандне приче из Рачка, а погибија цивила у Краматорску, за коју су упркос доказима набеђени Руси, реприза је лажи о српској одговорности за Маркале или Тузланску капију.

Ко год то до сада није разумео, време је да схвати: ако се тотално поистоветимо с евроатлантском политиком, која се у односу на Русе води на исти начин као што је раније чињено са Србима, ми ћемо се идентификовати с агресорима. И то не само против Руса, већ, што је за нас много важније, у односу на Србе. Онда ће бити само питање времена када ће у Србији почети да се обележава дан сећања на измишљени геноцид у Сребреници, односно да се кажњава оспоравање лажи у вези с оним што се у лето 1995. тамо стварно десило.

Око тога нема дилеме, пошто је то прворазредни интерес НАТО самозваних господара нашег региона, као што је то и заокруживање накарадне косовске независности и прање НАТО сила од онога што су починиле 1999. године. Што значи да ћемо морати да се клањамо и „жртвама” наводног српског терора у Рачку. Једино је питање да ли ћемо у вези с „Олујом” можда добити неки попуст, па ће то за нас „неутрално” бити само окончање хрватске акције војне реинтеграције западног дела Крајине. Можда нећемо морати да радосно обележавамо и дан „ослобођења” Книна, већ ће нас пустити да се негде далеко од очију света исплачемо због трагедије коју је наш народ доживео.

Али ни у том случају нећемо више смети да Загребу и његовим заштитницима пребацујемо да су починили масовни злочин над нашим народом. Хрвати нису толико битни у ЕУ и НАТО да бисмо због њих до краја морали да се одрекнемо себе, већ, ако се поклонимо пред агресорима као што се од нас тражи, то ћемо морати да урадимо „само” 80–90 одсто, али тамо где су у центру свега амерички интереси – као што је то случају с босанском и косовском причом, које су постале важни делови глобалног евроатлантског пропагандног мозаика – неће бити ни најмањег попуста.

Ако увођењем санкција Русији потпишемо тоталну капитулацију, те покренемо ланац догађаја који после тога нашу садашњост и прошлост треба да саобрази жељама водећих западних средишта моћи, до свега описаног засигурно ћемо брзо стићи. Нека о томе размисле сви они који нису баш огрезли у аутошовинизам, већ наивно мисле да бисмо се, плаћајући данак у вези с Русијом, како-тако спасли. Напротив. Само бисмо ископали свеобухватни гроб за све, баш све, наше националне интересе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: