Шансе и ризици српске политике на Косову и Метохији

Пише: Александар Ђурђев, посланик и председник Српске лиге

У разумевању фактора који утичу на обликовање српске политике на Косови и Метохији, по логици ствари потребно је пре свега дефинисати реалан стратешки интерес Београда. С обзиром на неповољно геополитичко окружење и де факто изолацију Србије од стране земаља НАТО пакта са једне стране и сада већ хроничан процес глобалног отпора западној хегемонији, у овом тренутку као максимум српског стратешког интереса намеће се очување присуства српске зајединце на КиМ.
У условима демографског пада албанске популације, те дисфункционалности парадржавних органа власти у Приштини, српско етниичко присуство остаје најбољи залог обнављању целовитости суверенитета Србије на КиМ. Чија популација, његова и територија. У том смислу, досадашња политика власти у Београду, могала би се описати као успешна јер је и поред, малих, и не баш тако малих политичких, те економских уступака успела да задовољи овај стратешки циљ. Губитак – добитак ситуација, која одржава постојећи статус кво однос, који дугорочно гледајући, уз фактор јачања мултиполарности у свету води задовољењу српског националног интереса.
Да ли је политика, куповине времена била оправдана и да ли ће бити дугорочно одржива, зависи не само од будућих потеза Запада, већ и од одговора Београда.
Није потербна нарочита аналитичка способност па да се Западна политика одреди као главни носилац ризика по Србију. Политичка елита Европске уније и власти у Приштини, што је покзао сукоб у Укрјини, остају за сада само полуга америчке моћи, али не и самосталан чинилац. Истини за вољу, нека размиоилажења између европских земаља и твроца политике у САД постоје, а једно је парадоксално и питање статуса КиМ. За Вашингтон решење статуса КиМ има сврху јачање хемоније кроз увеђења реда у „сопствено двориште“, пре свега због неслагања европских земаља по питању признавања независности Косова, што са друге стране спречава његов улазак у НАТО. У периоду есктремног економског и геополитичког стреса које је изавало у Европи увођење сакција Русији и најмања политичка напрслина у западном блоку, сутра може да има размере километарске пукотнине на артичком леду.
Међутим, да би разумели дубљу мотивацију Вашингтона . поменућемо вест коју је пре недељу дана пренео Њузвик, а према којој је Бајден незваничним канaлима Русији понудио двадесет процената украјинске територије у замену за прекид рата и споразум. Иако је вест из званичних кругова демантована, текст Њузвика открива да унутар Вашингтона постоји дубока подела око стратегије и приоритета, између антируског фронта у Европи за који се залажу Ентони Блинкен и Лојд Остин и „азијског пивота “ према Кини чинији је заговорник Џек Саливен. Недавно објављена студија Ранд института упозорава на опасност од продуженог конфликата са Русијом по америчке интересе, такође долази истовремено са изјавом америчког генерала Мајк Минихана о будућем сукобу са Кинем у наредне две године. Наведене информације представљају јасну индикацију у Вашингтону не постоји јасна стратегија нито одговор за евидентно слабљења америчке глобалне моћи. Прагматични опортунизам САД који се кладио на дестабилизацију Русије кроз помоћ Украјини, очигледно није постигао планирани ефекат, тако да сада може да бира између излазне стратегије из Европе или радикализације сукоба са Русијом,, за који судећи по садашњем току није спреман.
Важност поменутог у контексту косовског питања лежи пре свега у дилеми колико је спреман Вашингтон далеко да иде у ескалацији тензија са Србијом у садашњем тренутку ради остварења политичког циља у виду изнуде српског признања. Битан фактор у процени ризика и добитака је свакако време и интезитет трајање ове ескалације. Како за САД српско признање КиМ ипак треунтно не представља стратешки интерес, пролонгирани сукоб у позадини украјинског бојишта, са собом носи озбиљне и непредвидљиве ризике не само за Србију већ и за САД.

Наравно под претпоставком да Вашингтон доноси рационално и војно оправдане одлуке, што не мора да буде случај ако је та врста избора искључиво мотивисана политичким интересом. Претња изолацијом Србије, економски притисци као и могућност зеленог светла за власти у Приштини да изврше прогон српског становништва, представља најмање ризичну и намање скупу опцију која ће испунити амерички циљ. Чак и краткотрајан оружани сукоб високог интезитета не би скуп, али би био ризичнији, јер постоји вероватноћа да из краткотрајног прерасте у дуготрајни.
Све наведено иако сумира претњу у случају одбијања Француско – немачког плана, ипак чини јаснијим да се тренутни геополитички изазови Србије битно разликују од оних током деведесетих година, мада претње и даље долазе са исте стране.
Са друге стране ни прихватање Француско – немачког плана, иако ће звучати парадоксално, заправо не умањује поменуте ризике, већ их повећава. Примера ради и по признању независности КиМ и даље не постоји гаранција да српска поплуција неће доживети прогон, што јесте дугорочан стратешки интерес албанских власти, без ког ни политичка независност нема исту тежину. Признање само повећава могућност прогона, док је непризавање било суштински фактор одвраћања, јер би у случају масовног насиља политички споразум био беспредметан. По формалном признању не постоје више реална препреке за масован егзодус косовских Срба.
Да ствар буде гора, уз поменути спољни ризик, у случају признања јавили би се далеко озбиљнији већи унутрашњи проблеми у Србији, што вероватно јесте намера ултимативне понуде постављене пред Бeоград, а која циља на добровољну самодестабилизацију. Одрицање од суверенитета на једним делом територије, логично отвара питање зашто и како га чувати на другом, односно отвара јасну перспективу сецесије за остале мултиетничке области , а потом и оружаних сукоба, такође праћених спољном интервенцијом. Следећа последица високе вероватноће у случају прихватања споразума јесте дуготрајна политичка и националне нестабилност, што западно војно мешање или прогон Срба на КиМ чини мање ризичним, дакле вероватнијим. Но најопаснији од свих фактора управо је чињеница да у прошле две денценије национално јединство постало последњи супститут за разорени социјални поредак током нелибералног експериментра. Губитком КиМ као стожерне националне идеје, престаје и разлог за одлагање друштвеног колапса праћеног социјалном екпслозијом. У преводу црвене линије постоје са разлогом.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: