Шарић у Србији опрао 4 милијарде долара?

Београд – Према неким проценама, из „бизниса“ Дарка Шарића и његовог клана, који годишње доноси профит од милијарду долара, минимум четири милијарде опрано је у Србији.

Иако у овом тренутку пажњу јавности највише заокупљују детаљи о хапшењу Дарка Шарића, врло брзо ће у седишту интересовања бити питање ко ће од високих представника институција и политичара од 2000. наовамо бити „потопљен“ уколико нарко-бос одлучи да изнесе детаље о својим пословима у Србији, пише лист Данас.

Истрага, ма колико детаљна била, вероватно никада неће успети прецизно да утврди ни колико је прљавог капитала ушло у земљу у претходних петнаестак година, нити колико и које су фирме биле укључене у то.

Оно што би, међутим, могло да изађе на видело, јесте логистика коју је нарко-картел имао у врху више владајућих гарнитура свих ових година и без које чак ни до сада познат обим послова, означен као „врх леденог брега“, не би могао да се развије. Најскромније процене говоре да је из тог „бизниса“ који годишње доноси профит од милијарду долара, минимум четири милијарде опрано у Србији, а страхује се да би тај износ могао бити и удвостручен.

Оно што није нагађање, јесте да су Шарићеви послови, нарочито у приватизацији и са купљеним фирмама, у великој мери допринели пропасти домаће привреде и урушавању државног апарата, а цену тог девастирања и изгубљених радних места није ни могуће утврдити. Ни део који би могао бити доступан тимовима који раде на овом случају – неће бити лако савладив.

Наиме, списак фирми преко којих је Шарић радио у Србији готово да је немогуће комплетирати, јер је на истом „послу“ имао десетак блиских сарадника од којих је свако формирао своју мрежу. Према подацима који су објављени на званичном сајту Интерпола, врх Шарићеве пирамиде чиниле су три фирме основане у америчком граду Делавер – Матенико ЛЛЦ, Дурабиллy ЛЛЦ и Финанциал ангелс.

Оне се као оснивачи јављају у око 40 предузећа, неколицини клубова, хотела, чак и једном вртићу. Девет фирми је од тог броја основано у Црној Гори, две у Ровињу (Хрватска), једна у Прагу (Чешка) и чак 25 у Србији, од чега је 16 лоцирано у Војводини, где се одвијао највећи део Шарићевог бизниса.

Најпознатија међу фирмама је консултантска кућа Муниципиум С, која се даље јавља у власничкој структури бројних других предузећа под контролом тог дилера. У шему се, потом, укључују и мреже његових сарадника. Међу њима, најпознатији су Станко Суботић, затим мреже Зорана Ћопића, Антуна Станаја, Милета Јерковића.

Осим главних играча у послу око прања новца, Интерпол открива да се на листи Шарићевих сарадника у Србији налазило још 58 особа. Они нису били део „бизнис мреже“, служили су за „пратеће манипулативне“ послове, и углавном су довођени у везу са класичним криминалом, али је већина имала и регистроване фирме преко којих су се одвијали повремени послови нарко-клана.

Свако од њих у посао је увео најмање по тридесетак фирми, углавном организованих по пирамидалном моделу. У основи тих мрежа била су предузећа купљења у приватизацији, преко којих се убацивао прљави новац у финансијске токове. Обично је реч о фирмама које послују са „живим“ парама, где је немогуће утврдити колики је стварни дневни пазар, попут пољопривредних, ауто-превозничких, угоститељских.

Из тих предузећа, у полицијском жаргону „штрумфова“, новац се по фиктивним фактурама о купљеној роби или неким услугама селио у други ниво – сакупљаче. У том делу су се налазила предузећа чији су оснивачи биле матичне фирме из врха пирамиде нарко-босова. Готово све фирме са тог нивоа, чак и оне које су основане са улогом од 500 евра, преко рачуна су годишње имале промет од по неколико милијарди динара, али се у годишњим извештајима књижио или симболична добит или, много чешће, губитак.

Операција прања завршавала се тако што је новац, већ легализован кроз фиктивне трансакције, могао да се шаље врху, на рачуне основних предузећа обично из оф-шор зона. У игри око прања био је и други модел, сама приватизација. Он је функционисао тако што је на отворен рачун сарадника у некој од домаћих банака дозначен новац са оф- шор зоне.

Њиме би било купљено неко од предузећа са берзе или на лицитацији Агенције за приватизацију. Купљена фирма би потом сама тражила кредит од кога би нови власник купио следећу фирму. Такав „перпетум мобиле“ омогућио је да без ризика од додатног убацивања пара из земаља где су имали матична предузећа, сарадници Шарића учествују у на десетинама приватизација.

У оба модела прања новца биле су укључене и бројне банке. Најпознатији је случај Металс банке, за коју се тврдило да је основана Шарићевим новцем, а преко једне подгоричке банке, наводно блиске тадашњем црногорском премијеру. Пословање Металс банке постало је спорно већ 2007, када је почело да се помало јавно говори о Шарићевим пословима, иако у том тренутку није било могуће ни да се уоче везе између неколико ланаца његових сарадничких фирми.

Када је банка „пукла“, индикативно је, преузела ју је покрајинска влада и од ње је настала Развојна банка Војводине. Због несолвентности, угасила ју је Народна банка Србије 2012. јер покушаји спасавања у које се укључила и претходна републичка влада нису дали резултате.

Зашто држава није реаговала?
Интересантно је да су људи из Шарићеве мреже годину дана пре хапшења Антуна Станаја почели да преузимају фирме и територију коју су покривале. Станај је, иначе, ухапшен 2007. године на београдском аеродрому у полицијској акцији „Мемфис“ због шверца цигарета.

Предузећа која су остала у портфељу његовог матичног Рокшпеда и после тога су несметано, углавном на Берзи, куповала већинске пакете акција у фирмама где је пре тога поништена приватизација. У већини случајева на челу управних одбора и пословодства налазили су се сада Шарићеви сарадници – Зоран Ћопић, Андреја Крловић и Миливој Павловић.

Нема одговора ни на питање зашто домаће институције нису реаговале на бројне протесте запослених у приватизованим предузећима где су нови власници били Шарић или његови сарадници.

Запослени су годинама доказивали да се купопродајни уговори не поштују и да фирмама циркулишу фиктивне фактуре. Када би се Агенција за приватизацију у неким случајевима ипак одлучивала да раскине уговор, предузеће је већ било сведено на љуштуру, оптерећено кредитима, хипотекама и без наде у опоравак.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: