Šarić u Srbiji oprao 4 milijarde dolara?

Beograd – Prema nekim procenama, iz „biznisa“ Darka Šarića i njegovog klana, koji godišnje donosi profit od milijardu dolara, minimum četiri milijarde oprano je u Srbiji.

Iako u ovom trenutku pažnju javnosti najviše zaokupljuju detalji o hapšenju Darka Šarića, vrlo brzo će u sedištu interesovanja biti pitanje ko će od visokih predstavnika institucija i političara od 2000. naovamo biti „potopljen“ ukoliko narko-bos odluči da iznese detalje o svojim poslovima u Srbiji, piše list Danas.

Istraga, ma koliko detaljna bila, verovatno nikada neće uspeti precizno da utvrdi ni koliko je prljavog kapitala ušlo u zemlju u prethodnih petnaestak godina, niti koliko i koje su firme bile uključene u to.

Ono što bi, međutim, moglo da izađe na videlo, jeste logistika koju je narko-kartel imao u vrhu više vladajućih garnitura svih ovih godina i bez koje čak ni do sada poznat obim poslova, označen kao „vrh ledenog brega“, ne bi mogao da se razvije. Najskromnije procene govore da je iz tog „biznisa“ koji godišnje donosi profit od milijardu dolara, minimum četiri milijarde oprano u Srbiji, a strahuje se da bi taj iznos mogao biti i udvostručen.

Ono što nije nagađanje, jeste da su Šarićevi poslovi, naročito u privatizaciji i sa kupljenim firmama, u velikoj meri doprineli propasti domaće privrede i urušavanju državnog aparata, a cenu tog devastiranja i izgubljenih radnih mesta nije ni moguće utvrditi. Ni deo koji bi mogao biti dostupan timovima koji rade na ovom slučaju – neće biti lako savladiv.

Naime, spisak firmi preko kojih je Šarić radio u Srbiji gotovo da je nemoguće kompletirati, jer je na istom „poslu“ imao desetak bliskih saradnika od kojih je svako formirao svoju mrežu. Prema podacima koji su objavljeni na zvaničnom sajtu Interpola, vrh Šarićeve piramide činile su tri firme osnovane u američkom gradu Delaver – Mateniko LLC, Durabilly LLC i Financial angels.

One se kao osnivači javljaju u oko 40 preduzeća, nekolicini klubova, hotela, čak i jednom vrtiću. Devet firmi je od tog broja osnovano u Crnoj Gori, dve u Rovinju (Hrvatska), jedna u Pragu (Češka) i čak 25 u Srbiji, od čega je 16 locirano u Vojvodini, gde se odvijao najveći deo Šarićevog biznisa.

Najpoznatija među firmama je konsultantska kuća Municipium S, koja se dalje javlja u vlasničkoj strukturi brojnih drugih preduzeća pod kontrolom tog dilera. U šemu se, potom, uključuju i mreže njegovih saradnika. Među njima, najpoznatiji su Stanko Subotić, zatim mreže Zorana Ćopića, Antuna Stanaja, Mileta Jerkovića.

Osim glavnih igrača u poslu oko pranja novca, Interpol otkriva da se na listi Šarićevih saradnika u Srbiji nalazilo još 58 osoba. Oni nisu bili deo „biznis mreže“, služili su za „prateće manipulativne“ poslove, i uglavnom su dovođeni u vezu sa klasičnim kriminalom, ali je većina imala i registrovane firme preko kojih su se odvijali povremeni poslovi narko-klana.

Svako od njih u posao je uveo najmanje po tridesetak firmi, uglavnom organizovanih po piramidalnom modelu. U osnovi tih mreža bila su preduzeća kupljenja u privatizaciji, preko kojih se ubacivao prljavi novac u finansijske tokove. Obično je reč o firmama koje posluju sa „živim“ parama, gde je nemoguće utvrditi koliki je stvarni dnevni pazar, poput poljoprivrednih, auto-prevozničkih, ugostiteljskih.

Iz tih preduzeća, u policijskom žargonu „štrumfova“, novac se po fiktivnim fakturama o kupljenoj robi ili nekim uslugama selio u drugi nivo – sakupljače. U tom delu su se nalazila preduzeća čiji su osnivači bile matične firme iz vrha piramide narko-bosova. Gotovo sve firme sa tog nivoa, čak i one koje su osnovane sa ulogom od 500 evra, preko računa su godišnje imale promet od po nekoliko milijardi dinara, ali se u godišnjim izveštajima knjižio ili simbolična dobit ili, mnogo češće, gubitak.

Operacija pranja završavala se tako što je novac, već legalizovan kroz fiktivne transakcije, mogao da se šalje vrhu, na račune osnovnih preduzeća obično iz of-šor zona. U igri oko pranja bio je i drugi model, sama privatizacija. On je funkcionisao tako što je na otvoren račun saradnika u nekoj od domaćih banaka doznačen novac sa of- šor zone.

Njime bi bilo kupljeno neko od preduzeća sa berze ili na licitaciji Agencije za privatizaciju. Kupljena firma bi potom sama tražila kredit od koga bi novi vlasnik kupio sledeću firmu. Takav „perpetum mobile“ omogućio je da bez rizika od dodatnog ubacivanja para iz zemalja gde su imali matična preduzeća, saradnici Šarića učestvuju u na desetinama privatizacija.

U oba modela pranja novca bile su uključene i brojne banke. Najpoznatiji je slučaj Metals banke, za koju se tvrdilo da je osnovana Šarićevim novcem, a preko jedne podgoričke banke, navodno bliske tadašnjem crnogorskom premijeru. Poslovanje Metals banke postalo je sporno već 2007, kada je počelo da se pomalo javno govori o Šarićevim poslovima, iako u tom trenutku nije bilo moguće ni da se uoče veze između nekoliko lanaca njegovih saradničkih firmi.

Kada je banka „pukla“, indikativno je, preuzela ju je pokrajinska vlada i od nje je nastala Razvojna banka Vojvodine. Zbog nesolventnosti, ugasila ju je Narodna banka Srbije 2012. jer pokušaji spasavanja u koje se uključila i prethodna republička vlada nisu dali rezultate.

Zašto država nije reagovala?
Interesantno je da su ljudi iz Šarićeve mreže godinu dana pre hapšenja Antuna Stanaja počeli da preuzimaju firme i teritoriju koju su pokrivale. Stanaj je, inače, uhapšen 2007. godine na beogradskom aerodromu u policijskoj akciji „Memfis“ zbog šverca cigareta.

Preduzeća koja su ostala u portfelju njegovog matičnog Rokšpeda i posle toga su nesmetano, uglavnom na Berzi, kupovala većinske pakete akcija u firmama gde je pre toga poništena privatizacija. U većini slučajeva na čelu upravnih odbora i poslovodstva nalazili su se sada Šarićevi saradnici – Zoran Ćopić, Andreja Krlović i Milivoj Pavlović.

Nema odgovora ni na pitanje zašto domaće institucije nisu reagovale na brojne proteste zaposlenih u privatizovanim preduzećima gde su novi vlasnici bili Šarić ili njegovi saradnici.

Zaposleni su godinama dokazivali da se kupoprodajni ugovori ne poštuju i da firmama cirkulišu fiktivne fakture. Kada bi se Agencija za privatizaciju u nekim slučajevima ipak odlučivala da raskine ugovor, preduzeće je već bilo svedeno na ljušturu, opterećeno kreditima, hipotekama i bez nade u oporavak.