ИН4С

ИН4С портал

Сасвим необично обичан сусрет са владиком Атанасијем

Неке људе видимо умом а неке срцем. Када је срцем онда се не греши.

Пише: Зорана Дурковић

Неке људе видимо умом а неке срцем. Када је срцем онда се не греши.

Мени је Господ дао да владику Атанасија упознам срцем. Они који су га познавали умом често нису разумели откуд у мени толика љубав према “строгом” и често “грубом” владици.

Први и једини пут смо се срели у Пенсилванији у години проглашења независности Косова, дакле болне 2008.

Похитала сам у манастир св. Тихона кад сам чула да долази.

Стигла сам пре њега и увидела да је игуман манастира одсутан због  неког хитног посла. Тог дана само је монах задужен за примање гостију био ту. Он и ја – Српкиња усред пенсилванијске недођије…

Долази владика Атанасије, са владиком Максимом, довози их отац Ђокан – тада старешина цркве Светог Саве у Њујорку.

Тражим благослов и пожелим им добродошлицу. Овај је манастир моја друга кућа – ту је мој духовник а ту су уткане и молитве светог владике Николаја Велимировића, ту су фреске и иконе писане руком оца Арсенија (тада Александа). Радосна сам што се баш ту срећем са једним српским епископом. Нисам о томе ни сањала.

Уз благослов, одмах добијем и прек поглед и громогласно: “Ајде, ајде бежи тамо” и отрча владика узбрдо до цркве. Једва га сустижу ови млађи из пратње.

Мене нико никада није тако у животу “мршнуо” и да је то урадио било ко други , ја бих се на пети окренула и заборавила да та особа постоји. Међутим сада не, напротив трчим за владиком и притом уопште себи не личим на кученце. Нешто ме просто као магнет вуче ка њему а у души радосни мир.

После цркве упуте се сви у омањи музеј светог Николаја Жичког. Пратим их у стопу . Владика Атанасије као дете посматра експонате застаје сагиње се , проучава …

По изласку опет приђем и кажем да шаљем прилоге Радију Светигора и сад правим интервјуе у вези отцепљења Косова и волела бих да ми каже пар речи.

Опет добих намргођен поглед и “Ма рекох ли ти ‘ајд беж тамо”!

Моја поносна динарска нарав, ни много мању грубост никад није издржала! Сада ништа! Баш ништа, не реагује – као да се неко дете бреца на мене. Тај је осећај! И даље трчкам за владиком.

Домаћин нас зове у гостопримницу. Ја седам ван трапезе у ћошак. Гости су за трапезом. Гладна сам, није да нисам али не усуђујем се да седнем са владиком и његовом пратњом за сто.

Њему то не промиче и у једном моменту  каже  монаху до себе “Дај јој ову банану”. Не зове ме за сто а сам гест личи на подцењивачки бацање мрва неком беднику. Не мени, не тада,  не од владике Атанасија.

Поједем банану благодарна и осећам заправо љубав и бригу.

Следећи манастир у који владика иде је грчки манастир Покрова Пресвете Богородице. Отац Ђокан предлаже: “ Знаш шта, вози га ти, можда ти и да интервју”. То би већ било превише за мене – сама са “ратоборним”

владиком за воланом, па да се унервозим … нека хвала, то јесте понуда која се не одбија лако, али ипак знам своје могућности …

Пар речи о манастиру Покрова Пресвете Богородице:

То је један од шеснаест манастира које је милошћу Божијом и молитвама старца Јосифа подигао старац Ефрем широм Америке и Канаде. Игуманија мати Олимпијада – анђеоског лика и смирења и отац Марк – свештеник су оличење и појам вере и духовности какви се не срећу често.

Код оца Марка су долазили из далека на исповест и по помоћ и савет. Изузетан духовник, горостасни Тексашанин кога је дотакао Свети Дух и привео га православној вери.

Прилазе колима да дочекају владику Атанасија и тада присуствујем једној од најимпресивнијих сцена коју сам икада видела. Отац Марк и мати Олимпијада траже благослов, сагињу се у појасу и са владиком тако иду до Цркве. Руке укрштене на грудима, погнути и у тишини корачају…

Иза њих монахиње, такође погнуте са рукама на грудима корачају, уствари трче јер нашег владику није лако стићи.

Уз стазу шпалир верника, погнути у тишини стоје.

Владика убрзава корак пред црквом, улази жустрим кораком и почиње на грчком да пева песму – захвалницу Богородици. То су тренуци кад срце прескаче земаљски праг и кад се сва питања укидају – остаје само Вера, Љубав и Нада!

По изласку из цркве, сагиње се, милује дечицу и осмехује им се. Лице какво ја тог дана до тада не видех…

После цркве одоше сви на послужење, ја се већ сасвим изгубљене наде опет жалим оцу Ђокану – остадох ја без интервјуа …Отац шта ће, слеже раменима …

Дан се стишава, време да се крене, ја не одустајем чекам и не одлазим…

На крају посете идемо опет у цркву и на излазу пролази владика крај мене и сасвим брзо промрља:

“ ‘ајде имаш право на три питања” , не застаје а ја не частим часа, трчкам за њим

“Шта би нам Свети Сава сад мислио о нама и шта би нам  рекао”?

“Не знам, не знам ајде даље”!

“Хоће ли Срби изгубити идентитет ако сада изгубе Косово?”

“Неће , неће”

“Шта би цар Лазар рекао Србима данас”?

“Не знам , не знам”

“Ето готово, имала си права на три питања. Како сам прошао?”

Откравио се владика, па се и ја окуражила:

“Довољан два” кажем

“Како одговорио сам на сва питања?”

“Нисте на два”.

“Како нисам имам права да не знам , готово ајде бежи, имала си права на три питања. Немој сад да те изударам”.

“Сад ја имам права на још два питања настављам ја сад већ охрабрена његовим добрим расположењем …”

“Свети Сава би нам рекао – Јеванђеље у руке! “ прозбори у трку

“А цар Лазар би рекао – не треба нама царство земаљско него царство Небеско. И не досађуј бише ‘ајд бежи “.

Ја не одустајем више тако лако, трчкам за њим и настављам:

“Јесмо ли ми одговорни за ово што нам се дешава са Косовим”?

“Јесмо него шта смо сто посто смо одроворни! Ми и само ми!”

“Хоћемо ли се ми одрећи Косова?”

“Нећемо, нећемо”

“Треба ли се сад борити свим средствима па и оружијем?”

“Е па сад за оружану је мало касно.”

“Кад ће Косово поново бити наше?”

“Кад свети владика Николај измоли Господа”

“ Владико, није  данас лако бити Србин у свету.”

“Није лако бити Србин сада било где а пре све није лако бити човек Ајд сад бежи!

Видим ја нема вајде бише да га јурим, узех благослов благодарна и на овоме што добих а најблагодарнија на самом сусрету.

После неког времена, одем ја код оца Марка и у разговору га питам:

“Оче како то да је наш владика Атанасије толико поштован код вас у Грчкој цркви”?

Отац Марк се просто трже, погледа ме зачуђено и рече” Поштујемо? Па он је живи светац! Он је чист као суза”

Захвална Господу што ми је дао дар да владику Атанасија упознам срцем и да препознам ту огромну љубав и меко срце које се крило иза завесе строгости и грубих речи.

Царство ти Небеско владико драги!

Остајем у нади да ће се сви они који су се срцем упознали поново срести.

Пут је трновит али радост је вечна!

Прочитајте ЈОШ:

Дјеца Божића

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Privacy Policy