Сатанистичко отварање олимпијских игара скандалозно: Парада “различитости“ исмијавала хришћанство

Пише: Отац Дарко Ристов Ђого

Сатанистичко отварање олимпијских игара јесте скандалозно али није изненађујуће. Европа индивидуализма полако али сигурно иде путем Европе трансхуманизма тј симболичко средиште које је човјека гледало као божије створење одавно се помјерило ка демонској заводљивој понуди „бићете (као) гогови“ испод које се никада не крије уздизање човјека већ његово укидање и самопонижење. Парада „различитости“ која је, наводно, само славила „античке богове“ не само да је свјесно исмијавала симболе хришћанства које одавно није покретачка сила „Европе“ већ је понудила дистопијско виђење апокалиптичне будућности. Ових дана је отац Андреј Ткачов написао сјајан запис о томе како су демони које је свети кнез Владимир побацао у Дњепар прије више од хиљаду година стрпљиво дочекали свој повратак. Нешто слично се свакако може рећи не само за Дњепар већ за цијели простор на коме је некада знак Христове побједе штитио вјерни народ Силом Распетог и Васкрслог.

Знам: многи ће помислити: „шта ли то говори овај човјек, какви демони и нечастиве силе? Све што је добро и што је лоше – само је човјек и нико други.“ Свакако – не смијемо заборавити да је човјек онај који је начинио Јасеновац или Аушвиц али свако ко се спрда са демонским силама на крају се некако сусретне са њима – био то Иван Карамазов или Иван Бездомни. Неко ће, можда, рећи да и не може бити другачије – ако су олимпијске игре одувијек биле у част олимпских „богова“, можда ниједна племенита идеја не може сакрити знаковито име које је одувијек сакривало (нео)паганску суштину…

И можда би неко натприродно рјешење било уједно најлогичније објашњење досадашњег ужасног учинка наших спортиста – ето, признајем, то би било добро објашњење злодуховске прецизности Кевина Дјуранта.

Кошаркашима се тешко може било шта приговорити. Играли су портив ванземаљаца. Но биће да је нешто и до нас, осим зачараних голова и одбојкашких мрежа.

Једноставно се види да се феномен фудбала пренио и у остале колективне спортове, оне у којима смо раније били велесила – одбојци и ватерполу. Нисам спортски стручњак (иако сам Србин!) али знам колико се „спорт“ промијенио од мог дјетињства до данас. И, премда ће многи рећи да се „недовољно улаже у спорт“ и „немамо услове који други имају“, чини ми се да је то одувијек био случај, али да се то није промијенило.
Заправо, у много чему данас породица (ако не држава) улаже много у спорт и много шта је доступније него што је то било тих ратних година када смо, рецимо, у паљанском џудо клубу имали само пар кимона и били пресрећни када смоо набавили прави а не импровизовани, шивени кимоно. У много чему наше друштвено ткиво се расплело. Када сте видјели дјецу која се играју фудбала испред зграде или клинце који пуцају баскет на терену или од штрика праве одбојкашку „мрежу“? Чак и у индивидуалним спортовима сви смо се претворили у таксисте сопствене дјеце а они амбициозни и „добри“ родитељи су од првог тренинга „менаџери“, лобисти и диктатори свог „мегателантованог принца“. Наши колективни спортови тренутно су парада синхронизованог индивидуализма и прави показатељ стања друштва. стања у коме идеологија „јачи тлачи“ и „нико ти неће помоћи ако не погураш своје дијете“ царује над било чиме што се звало дух заједништва, комшилука, града, народа.

И ту смо гдје смо. Оно што имамо симболичке вриједности и самопоштовања (па и самопрецјењивања) дугујемо онима прије нас и понеком појединцу који је заиста успио да нађе свој пут кроз лавиринт друштва које се непрекидно разбија индивидуализмом. Јер све и свако ти говори: „зашто и коме да се трудиш осим самом себи?“ „Шта ти је ко пружио – осим можда најближе породице?“ „Ма гледај ти себе и своју корист“.

И ту се враћамо на отварање ОИ. Ми, када смо и рађали генијалне људе, попут Његоша, Тесле или Светог Саве, могли смо да их дамо као личности које су проистекле из завјетне заједнице. Појединачно, раздвојени од заједништва, ми смо непрепознатљиви и блиједи плијен демона и људи, сламке међу вихорове…

Зато и само зато је важније да преживи Дух у овом народу, Дух Свети, Дух жртве и Заједнице. Када год дишемо њиме, свијет то види и ми то знамо. А погледа мало и нас Свевишњеи, онај Коме се химном молимо.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: