Сава Шумановић уморен без кривице
1 min read
Фото: Слика екрана/Јадовно
Навршава се 82 године од бруталног убиства Саве Шумановића, једног од најистакнутијих српских и југословенских сликара 20. века. У Сремској Митровици је, у ноћи између 29. и 30. августа 1942, на простору уз старо православно гробље, мученичку смрт нашло око 150 недужних мушкараца, жена и деце из Шида, међу којима и четрдесетогодишњи сликар.
Хрватске усташке власти су ту, током Другог светског рата, систематски убиле више хиљада недужних цивила, највећим интензитетом управо током августа и септембра те 1942. године.
Сава је ухапшен 28. августа рано ујутро, замолио је да се спреми, окупао се, узео ствари, пољубио мајку у руку и отишао заувек, не знајући за шта га терете. Таоци су најпре брутално претучени, а потом превезени у Сремску Митровицу, где им је покретни преки усташки суд изрекао смртне казне и током ноћи су стрељани. Уз упаљене бакље крај спремних рака, прошавши усташки шпалир, пуцано им је у потиљак или су директно легали у раку и на њих је пуцано. Потом су поливани кречом и затрпавани земљом. Један број мученика је угушен јер су рањени и још живи затрпавани, док су се испод земље чули потмули јауци.
Прослављени сликар је те 1942. као и 1941. сликао мањим интензитетом, него иначе, забринут злослутним временима. У моменту хапшења је на штафелају остала управо завршена слика „Берачице”, данас изложена у Меморијалној галерији у Шиду. Претпоставља се да је замишљена као почетак новог циклуса, нажалост никад урађеног. Повучен и племенит човек, крајње посвећен уметник, заустављен у пуној уметничкој зрелости, спремао се још много да, охрабрен успехом београдске изложбе из 1939, приређене након готово десетогодишње изолације услед душевних криза. Нажалост, остао је заувек да лежи у једној од безимених масовних гробница.
У Музеју Срема у Сремској Митровици је однедавно у сталној поставци изложен и један изузетан документ, који сведочи о Шумановићевом стрељану. Реч је о одговору на захтев Персиде Шумановић, уметникове мајке, да јој се син пусти из притвора.
Око два месеца касније, упућен јој је званични допис о синовом стрељању.
Текст документа гласи:
„Независна држава Хрватска, Усташка надзорна служба, Уред и Број; 62695-ИИб-3-42. Загреб, дне 15. рујна 1942. Предмет; Шумановић Саво, одпуст из затвора, Жупска редарствена област, Вуковар. Персида, уд. Шумановић из Шида замолила је припоглавнику, да се њезин син Сава пусти на слободу. Увидом у очевидност Уреда И, установљено је, да је Шумановић Сава као талац, по Вишем редарственом повјереничтву осуђен на смрт и стријељан 30. ВИИИ 1942. г. Услијед тога молби се не може удовољити, о чему наслов нека обавиести молитељицу. За Дом спремни! Управитељ Шабан, в. р. Обћинско поглаварство трговишта у Шиду, Број; 8587/42 Шид, дне 20. X 1942. Г. Шумановић Персида, Шид. Доставља Вам се предње ради знања. За Дом спремни! Биљежник (потпис) Начелник (потпис).”
Савина мајка је предузела све да ослободи сина, нудила своје заточеништво у замену за његову слободу, писала на многе адресе, али ништа није помогло. Непосредна сведочанства о последњим данима и хапшењу уметника као и тугу мајке Персиде је забележила Марија Демшхар, словеначка интернирка, која је провела рат у њиховој кући. Понела је најтоплија сећања на породицу која ју је прихватила у суровим временима, а њен дневник и писма су преточени у књигу „Етнологија у писмима и сликама”. Марија је Сави неколико пута позирала са корпом на глави и вероватно је приказана на последњој слици „Берачице”. По њеном сведочењу, Персида Шумановић је трагично доживела убиство сина јединца и годинама је постављала на сто тањир и за њега и увече му размештала кревет, не мирећи се са губитком.
Очигледно невероватно интуитиван, Шумановић је у једном, касније објављеном писму др Арновљевићу од 24. фебруара 1934. године, писаном током душевних криза, предвидео 1942. као годину своје смрти! Нажалост, није био једини брутално убијени сремски сликар. Усташе су 1941. убиле и Рафаила Момчиловића, сликара и монаха, игумана манастира Шишатовац, док је у Првом светском рату стрељана Даница Јовановић из Бешке, минхенски ђак.
На месту стравичних погубљења у Сремској Митровици је 1960. подигнут спомен-парк, а Шумановићева мајка је на десетогодишњицу убиства, преостале радове поклонила Шиду ради отварања Меморијалне галерије. У даровном уговору је дирљиво записала: „Сматрајући животну жељу свога сина својом материнском и људском обавезом, остварујем је данас као наш заједнички циљ, поклањајући Савино животно дело родном месту које је он овековечио кроз своју љубав, учинио познатим и славним својим сликама.
После несрећне и нагле смрти мога сина као аманет сам задржала толик пута поновљену жељу да његова уметност нађе место и буде сачувана у нашем родном крају. Испуњавајући тај аманет, уверена сам у дубоко разумевање и љубав којом ће бити прихваћен како од грађана Шида, тако и будућих нараштаја.” Персида Шумановић је била у праву, делима њеног сина се данас, чини се, дивимо више но икад, чиме је уметник трагичне судбине далеко наџивео сурову смрт.
Гордана Крстић-Фај, историчар уметности – конзерватор
Извор: Политика/Јадовно
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Dovoljno je procitat samo ovaj jedan zvanicni dokumenat nacisticke tvorevine nazvane „Nezavisna drzava Hrvatska“ pa da vam bude jasno koju idelogiju danas bastini vecina tamiosnjih ljudi a posebno drzavne vlasti. Vracanjem danasnjih vlasti u skole i medije tadasnjeg tkz. „novogovora“ i onim rijecima koje su ustaski lingvisti tada izmisljali samo kako bi se razlikovali od srpskoga ijekavskog jezika kojim se do tad govorilo, samo je jedan mali detalj sto danas oni stvarno misle o NDH. Ne govorim ovdje o svakodnevnim rasistickim ispadima nad malobrojnim Srbima, turistima i stranim radnicima koji se desavaju u Hrvatskoj i ne kaznjavaju se ili ako se kaznjavaju to je samo prekrsajno i blago, nego o sustinskim pojavama. Tolerisanje ustaskog grba i pozdrava „za dom spremni“ pod kojim je izvrsen najstrasniji genocid u Evropi nad stotinama hiljada ljudi a najvise Srba je nedopustivo. U zadnje vrijeme se u Hrvatskoj sve vise kaznjavaju Srbi i to strogim zatvorskim kaznama samo zbog verbalnog delikta, pa cak i kada na svojim priivatnim drustvenim mrezana objave pjesme za koje tamosnji sudovi odrede da „vrijesdjaju njihova naciobnalna osjecanja i unose razdor“ Njima je cak i pjesma Jovan dalmatinac nacionalisticka, pa cak i pjesma „marsirala kralja Petra garda“ koja je nastala prije vise od 100 godina kad Hrvatska nije ni postojala .Zamislite obratnu situaciju da neki nas sud osudi nekoga Hrvata kad dodje u Crnu Goru a koji je nekada prije godinu ili dvije negdje u Hrvatskoj slusao Tompsona i njegove nacisticke pjesme koje otvoreno pozivaju na klanje i ubijanje Srba ili da je snimak njegovog koncerta postavio na drustvene mreze, sto oni masovno cine. Po toj njihovoj logici ako bi mi u Crnu Goru, Srbiju i Republiku Srpsku primjenili isti princip ka oni, i kazali da pjevanje pjjesama o klasnju i ubijanju Srba vrijedja nasa nacionalna osjecanja i stvara razdor, trebali bi uhapsit svakoga drugoga Hrvata koji ovdje dodje. A o onima laznim ustasama i novokomitama sa Cetnja kojima je Tompson uzor, da i ne govorim.