Савић: Да Андрић није прихватио сарадњу са комунистичким режимом био би покојни, а светска књижевност би остала без капиталних дела

Разговор са Предрагом Савићем, адвокатом и писцем и чланом Правног савјета ИН4С, пред промоцију његовог романа у Херцег Новом.

Дело познатог срског адвоката и писца Предрага Савића, интригантног наслова „Тајна испод мртве мачке “ и са поднасловом „Прича о несталим романима Иве Андрића“ заједнички је изадвачки подухват „Народне просвете“ и „Филипа Вишњића“. Пред прву промоцију овог романа која ће се одржати у суботу, 20. јула у Кући нобеловца Иве Андрића у Херцег Новом, разговарамо са аутором.

У поднаслову књиге истичете да је у питању „прича“. Да ли то значи да је у питању роман?

– То је нешто измедју романа, драме и есеја. Има и елемената трилера. Зато су се уредници одлучили за једноставну квалификацију која има потребну ширину а то је – прича!

Негде сте признали да је рад на овом специфичном, интригатном и узбудљивом делу трајао десет година! Зашто је то трајало толико дуго?

– Идеја о писању овог дела родила се још пре двадесетак година, после разговора са двојицом сада покојних предивних људи и уједно стручњака енцклопедијског знања – Слободаном Милеуснићем, управником Музеја СПЦ и Синишом Димитријевићем, редитељом и публицистом. Од њих сам чуо да је Иво Андрић, имао намеру да пише роман о звонима, али и да је помно проучавао српски римокатолички покрет. Онда сам 2014.године дошао у посед списка од 500 библиографских јединица о звонима који се налази у заоставштини Иве Андрића у Историјском архиву САНУ.

Почео сам да проучавам ту библиографију. То је на крају прерасло у пијанство срца и преокупацију. Кренуо сам и да скупљам звона, тако да данас имам и завидну колекцију. Паралелно сам проучавао Србе римокатолике, и успео са Сашом Недељковићем да напишем две популарне историске студије о дубровачким Србима. На том истраживачком послу успео сам да пронадјем и простора за моју адвокатску струку и да рехабилитујем Андрићевог пријатеља – др Мату Грацића, заборављеног великана и друштвеног војводу Срба римокатолика из Дубровника. Грацић је био доктор права, бродовласник, земљопоседник, оснивач трамваја у Дубровику, власник електронске индустрије „Сигнал“ из Београда, власник Српске дубровачке штампарије и часописа Срдј и Дубровник. Он је био оснивач и старешина српских сокола „Душан Силни“ у Дубровнику …

Једном сте истакли да сте прикупили више хиљада извора : књига, студија, новинарских тесктова, научних радова, интернет страница, ТВ емисија… Како сте успели да направите селекцију ?

– У првој верзији „Тајна испод мртве мачке“ је имала скоро 400 компјутреских страна. И онда сам без много стрпљења избацио 300 компјутерских страница, јер морао сам да се прилагодим уобичајеним стандардима читалачке публике.

У том раду пресудни утицај имала су сазнања сакупљена из дела Мирослава Караулца Жанете Ђукић Перишић, Јована Рукавине, Радована Поповића, Слободана Грубачића и Миљана Глишића.

Покојни Мирослав Караулац, књижевник, професор и најбољи познавалац Андрићевог живота и дела био је еклузивни аутор у ИК “ Филип Вишњић“! Да ли је то случајност да Вам је та реномирана кућа суиздавач?

– Караулац је аутор „Раног Андрића“ капиталне студије. Његова књига „Андрић у дипломатији“ пружила ми је пуно информација о Андрићевом животу између два рата и његовој дипломатској каријери. Захваљући Караулцу сазнајемо да Андрић као дипломата није био бескичмењак и плашљивац без става и мишљења. Напротив! Дигао је први глас када су Немци ухапсили 183 професора у Пољској са Јагелонског универзитета. Захваљујући Андрићевом протесту( којем су придружиле и неке друге дипломате) код Гернга и Хитлера, ослободјен је 101 професор, тачније сви они који су били старији од 40 година. Караулац је до детаља описао Андрићеву борбу за спас 200 српских дипломата из држава које поробио Хитлер и који су држани у конфинацији на Боденском језеру. Све то је обелодањено у издањима “ Филипа Вишњића“ и зато сам почаствован што та издавачка кућа допринела да се и „Тајна испод мртве мачке“ појави пред читаоцима. Други издавач је “ Народна просвета“ која баштини традицију предратне истоимене издавачке куће, која је захваљујући Анатолију Ивановићу Прицкеру била једна од најпознатијих и најуспешнијих у тадашњој Европи.

Ви сте успели да испослујете и судску рехабилитацију Анатолија Ивановића, за којег у вашем роману пишете да није смео да објави само једну једину књигу у свом животу! Која је то књига?

– Током поступка за Анатолијеву рехабилитацију и за реституцију његове конфисковане имовине чуо сам податак да је штампмао на десетине хиљада наслова измедју два светска рата, а да је из страха одбио да штампа само једну једину књигу – Живојина Павловића Ждребета, некадашњег фукционера Коминтерне! Павловић је описао све Стаљинове термидоре,чистке и злочине и то врло прецизно и педатно, и то први на свету . Знало се да ће због те књиге изгубити главу, јер је те 1940. године по Београду вршљало много комунистичких агената! Зато су му Анатолиј и још неки други руски емигранти илегално дали паре за штампу у сопственом издању. Током Ужичке републике, у новембру 1941. године, Павловићу су његови комунистички саборци пребили и руке и ноге. Мучили су га у и по наређењу и у пристуству Леке и Крцуна. Потпуно изнемоглог Павловића убили су метком у потиљак.

Како сте уклопили мало познате детаље из живота Андрића и фикцију?

– Највећи део „Тајне испод мртве мачке“ заснован је на историјски потврђеним чињеницама. Тамо где их није било радила је ауторска машта, посебно у сегменту полицијске потраге за два нестала Андрìћева романа. Али ту сам се кретао у оквирима који одговарају карактеру, навикама, страховима и склоностима Иве Андрића.

Кроз разговоре са Андрићевим пријатељима, савременицима, политичарима, полицијским иследницима, знаним и незнаним личностима, покушао сам да откријем до сада мало познате детаље из живота Анрића, његове ставове, страхове и дилеме, посебно у периоду непосредно после Другого светског рата. То је време почетка комунистичке владавине, која је обележена масовним ликвидацијама, посебно српске предратне интелектуалне елите.

Како сте дошли до сазнања да се због Степинца и усташких злочина у Јасеновцу Иво Андрић одрекао римокатоличке вере?

– Ту ми је од крунског значаја било сведочење велике сликарке Беле Павловић, а које је објавила Жанета Ђукић Перишић. Андрић био врло добро информисан о размерама геноцида у Хрватској, а пратио и активности пољског адвоката Рафаела Лемкина, утемељивача дефиниције геноцида. Тај део сам написао пре пет година, па онда избацио. На крају сам га због актуелности Резолуције о Сребреници , вратио!

На крају реците нам, шта би се догодило да Андрић није прихватио сарадњу са комунистичким режимом?

– Вероватно би био ликвидиран као што био случај са 70.000 „народних непријетеља“ у Србији. У најбољем случају био и осуђен на прогонство и узилацију као његов пријатељ велики писац и мислилац Бранко Лазаревић. Добро што то није догодило и што је Андрић преживео доба револуцинарне неправде, јер у супролтном српска и светска књижевност би били лишени капиталних дела.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: