Савиндан у Никшићу
1 min read
Бећковић
Пише: Богић И. Булатовић
Ноћ хладна, као и увијек око Савиндана! Срећом, Сава нас је научио да се огријемо, око чега да се окупимо и како прозоре да отворимо и маглуштину истјерамо! Било је и паса луталица, оних одметнутих, раздомаћених, са ланца пуштених и дивљих. Срећом, Сава нас је научио како да се крстимо и тим знаменом да растјерујемо лавеж и лажу. Било је и глади, и болести, и епидемије, срећом, Сава нас је научио „хљебу насушноме“ и како вид да извидамо.
Сала Никшићког позоришта била је мала да би примила све оне који су хтјели о Савиндану да чују и виде Матију! Неко из гомиле добаци да идемо у Спортски! Холови су били пуни, Словочитачи сада овај текст разлажу, прикупљају доказе и оштре кривичне пријаве- Само синко ради свој посао!
Галерија у ваздуху парала је друго небо. Умјесто пакетића, Песник је хитао Ријечи, мјесто љуштура сјеменки – Семе Небеске Њиве, у бразде нашег ума сијао је Слова. Намјесто празнословља, клијали су у нама архетипски Свјетови, Градови и Људи, Даблинци који више не постоје. Гледали смо Песниковим очима и свет грлили умом Песника, и тјескобу времена, простора и историје ширили Песниковим видиком и перископима, и своју бесциљност смјештали у Циљ Песникових стрелица одапетих у Небо и Вјечност. И онима којима дугујемо премного, чак цијели један живот духовни и незалазни, пред чијим даровима остасмо затечени, немушти и недостојни – оном Дечаку из Мораче и да, свагда нам драгом Наставнику, Небом осијаном, достојно заблагодарисмо кроз Песника. Кроз Песника, насмијасмо се свим нашим задртостима и са мозгом уцијело, изнова, отворисмо се за оно нејузвишеније у нама и свијету.
Док Песничку Литургију служисмо, испред Храма негодовало је неколико оних који знају шта неће, само не знају зашто неће и притом не знају шта хоће. Било их је десетак и на свакога је ваљало ставити по три полицајца – таква стручна процјена! Толико бјеснила било по глави десетак ноћобдија промрзлих у мраку. Хтјели су некуда, али нису знали куда. Хтјели су било куда, бесциљно, али одлучно и срдито. Хтјели су главом у зид, у врата, кроз стакло. Срећом, органи гоњена показаће висок степен познавања медицине – мјесто пендрека, пружише им прву помоћ. Блокираше обилно изливање сувишности помањкања! Истрпјеше нападе бјеснила – одоше кућицама без оџака, прозора и свијеће, одоше шуми, у азил или егзил, ко ће га више знати ко је одакле, чији је и од чега бјежи, шта га прогања.
И ништа нема ту страшно- испред сваке зграде, па и испред Храма, и на гробљу играју се и свађају дјеца. Грле се и љубе, и растају, и надају можда…Ништа страшно да ујутро, у оданију празника Светога Саве, не прочитах, како јављају медији, да је „Матија подијелио Никшић“, подијелио Црну Гору….Помислих јесте – подијелио неправо, подијелио болно, подијелио на огромну, грандиозну већину и незнатну, преситну, безначајну, јадну, стидну и под микроскопима умножену мањину.
Већ сјутра, дипломатски корови хорски ће понављати стидни глас медијског диригента: Црна Гора је подијељена! Други дио реченице остаје само нама знан – Црна Гора је подијељена на изразиту, достојанствену, скромну и тиху већину која стрпљиво, у реду чека два сата да јој Песник потпише Књигу о градовима и Грађанима који су дубоко у нама; и хистеричну, разјарену и обијесну, добростојећу мањину која гарантовано, само очекује грантове.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:


A trebalo je pustiti Zekovica da udje, nek se prosvijetli. Ja sam siguran da bi izašao sa uzdignuta tri prsta!
Они који ништа не знају о Матији Бећковићу или оно што и знају , знају да је он за такве оставио ограђен невелики простор да се у њему некако снађу и из њега изађу . Такви себи узимају за право да га критикују јуначки се кријући иза неколико тачака као замјена њиховом имену које никоме ништа не значи .
А Матија као Матија , одмахну им руком трудећи се да их не увриједи и надајући се да ће и њима једнога дана прећи из пете у главу .
SLAŽEM SE DA JE MATIJA PODIJELIO NIKŠIĆ I NIKŠIĆANE NA PISMENE I NEPISMENE , OBRAZOVANE I NEOBRAZOVANE, KULTURNE I NEKULTURNE…JER DOK SU SE U NIKŠIĆU PITALI PISMENI, OBRAZOVANI I KULTURNI GIMNAZIJA JE BILA U CENTRU GRADA A NE NA PERIFERIJI….
jel bila Draginja
Некако је ипак превише поистовјећивати пјесничко вече са литургијом и било које позориште са храмом Божијим. Уосталом, доличније би било да је на Савиндан држана свенродна светосавска академија чија је тема Свети отац наш и учитељ пута који води у живот Сава Србски, а не умјетност било ког пјесника, макар то био и велики Матија чије је вече могло претходити или посљедовати академији.
Trotačko, liturgija je služenje,blagodarenje i slavljenje Tvorca.Poezija,prava poezija jeste i To.Treba izaći iz začaranog kruga denotativnog značenja riječi i istinski uploviti u Univerzum!!!!
SVAKA CAST MATIJA SVAKA TI JE BOGOM DANA
Ko se jednom docepa Beograda ne napušta ga ni za živu glavu, pokazuje nam zo dijelom.,, slavni akademik, Bećković. Zaboravio je taj i oca četnika i majku Crnu Goru.
NI kćerke i sinovi Zdravka Krivokapica se ne odriču sise beogradske kao ni nas Mima Karadza.
A nama u Crnu Goru sada trebaju Srbi. Crnogorski Srbi nam trebaju da ,, očistimo zemlju od ne krsta,,.kako reče Njegoš.
Ko je Srbin i srpskoga roda sada će doći u crnogorski krš da vratimo zemlju narodu srpskom od raznih DRITANA, Becica i slicnih
Bravo!Tako je.
Pjesnici su oči naroda……
Tako bi trebalo da bude.
Kako nam je narod u Crnu Goru podijeljen, zaveden, zavadjen i zagubljen, pokazuje da da ovaj pesnik Bećković nije uradio posao koji se očekivao od njega.
Bilo bi jako korisno da Beckovica vratimo iz bogatog Beograda u Crnu Goru da se on OVDJE uhvati u koštac sa uzdizanjem svoga crnogorskog naroda.
Lako je u udobnosti Beograda dobar biti. Dodji ti Beckovica ovde u ljuti krš da zajedno u srpstvo vratimo zaludjele crnogorce i da se zajedno Mila ustasu dovedemo u zatvor u Spuzu, da nam narod progleda a Crna Gora procveta.