Савиндан у Никшићу

Пише: Богић И. Булатовић

Ноћ хладна, као и увијек око Савиндана! Срећом, Сава нас је научио да се огријемо, око чега да се окупимо и како прозоре да отворимо и маглуштину истјерамо! Било је и паса луталица, оних одметнутих, раздомаћених, са ланца пуштених и дивљих. Срећом, Сава нас је научио како да се крстимо и тим знаменом да растјерујемо лавеж и лажу. Било је и глади, и болести, и епидемије, срећом, Сава нас је научио „хљебу насушноме“ и како вид да извидамо.

Сала Никшићког позоришта била је мала да би примила све оне који су хтјели о Савиндану да чују и виде Матију! Неко из гомиле добаци да идемо у Спортски! Холови су били пуни, Словочитачи сада овај текст разлажу, прикупљају доказе и оштре кривичне пријаве- Само синко ради свој посао!

Галерија у ваздуху парала је друго небо. Умјесто пакетића, Песник је хитао Ријечи, мјесто љуштура сјеменки – Семе Небеске Њиве, у бразде нашег ума сијао је Слова. Намјесто празнословља, клијали су у нама архетипски Свјетови, Градови и Људи, Даблинци који више не постоје. Гледали смо Песниковим очима и свет грлили умом Песника, и тјескобу времена, простора и историје ширили Песниковим видиком и перископима, и своју бесциљност смјештали у Циљ Песникових стрелица одапетих у Небо и Вјечност. И онима којима дугујемо премного, чак цијели један живот духовни и незалазни, пред чијим даровима остасмо затечени, немушти и недостојни – оном Дечаку из Мораче и да, свагда нам драгом Наставнику, Небом осијаном, достојно заблагодарисмо кроз Песника. Кроз Песника, насмијасмо се свим нашим задртостима и са мозгом уцијело, изнова, отворисмо се за оно нејузвишеније у нама и свијету.

Док Песничку Литургију служисмо, испред Храма негодовало је неколико оних који знају шта неће, само не знају зашто неће и притом не знају шта хоће. Било их је десетак и на свакога је ваљало ставити по три полицајца – таква стручна процјена! Толико бјеснила било по глави десетак ноћобдија промрзлих у мраку. Хтјели су некуда, али нису знали куда. Хтјели су било куда, бесциљно, али одлучно и срдито. Хтјели су главом у зид, у врата, кроз стакло. Срећом, органи гоњена показаће висок степен познавања медицине – мјесто пендрека, пружише им прву помоћ. Блокираше обилно изливање сувишности помањкања! Истрпјеше нападе бјеснила – одоше кућицама без оџака, прозора и свијеће, одоше шуми, у азил или егзил, ко ће га више знати ко је одакле, чији је и од чега бјежи, шта га прогања.

И ништа нема ту страшно- испред сваке зграде, па и испред Храма, и на гробљу играју се и свађају дјеца. Грле се и љубе, и растају, и надају можда…Ништа страшно да ујутро, у оданију празника Светога Саве, не прочитах, како јављају медији, да је „Матија подијелио Никшић“, подијелио Црну Гору….Помислих јесте – подијелио неправо, подијелио болно, подијелио на огромну, грандиозну већину и незнатну, преситну, безначајну, јадну, стидну и под микроскопима умножену мањину.

Већ сјутра, дипломатски корови хорски ће понављати стидни глас медијског диригента: Црна Гора је подијељена! Други дио реченице остаје само нама знан – Црна Гора је подијељена на изразиту, достојанствену, скромну и тиху већину која стрпљиво, у реду чека два сата да јој Песник потпише Књигу о градовима и Грађанима који су дубоко у нама; и хистеричну, разјарену и обијесну, добростојећу мањину која гарантовано, само очекује грантове.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: