Шавник, како (и куда) даље

Пише: Милија Ћеранић

Прије него што покушамо да одговоримо на ово питање, морамо се укратко осврнути на тренутно стање, које, пак није ни мало ружичасто, као што, на први поглед није ни извјесна будућност нашег завичаја. Шавник је, са својих око 1600 становника по много чему заслужио да уђе у Гинисову књигу рекорда. Или макар у Риплијеву. Шавник има око 20 % гласача више него становника. У самој варошици гласача је скоро 300% више од становника. У Крушевицама има 30 пута (3000 %) више гласача него становника. 80 % запослених живи у другој општини. Локални избори у Шавнику трају годинама, са теденцијом да трају бесконачно. Локална скупштина (распуштена током љета 2022. ) је „распустила одборнике“ шта год то значило. Општином влада предсједник чији је мандат такође истекао кад и одборницима. Из изјава локаних службеника стиче се утисак да Црна Гора нема суверенитет у Шавнику.

Када је, послије референдума 2 006 године у Шавнику, „снагом државе“ инсталисана нова локална власт нико није могао наслутити до којих ће грана довести ову, до тада просперитетну општину. Партијски намјештеници на челу општине као да су се такмичили ко ће младом, перспективном кадру дати више шанси за одлазак. Нијесу помогла ни наша стална упозорења да ће се ослањање на послушне путујуће службенике цијелој заједници вратити као бумеранг.

Горке плодове те зле сјетве беремо ових послије пописних дана.За последњих 15 – 16 година број становника у Шавнику се смањио више него дупло. У Шавнику, у први разред освовне школе прије двије године није уписан ни један првак. Угашена су подручна одјељења у Годијељима, Доњој Буковици и Тимару. Сва средња школа не може попунити једно право одјељење.

Најзначајнији развојни ресурс – чиста и незагађена околина је одлукама надлежних толико девастирана мрежом високонапонских далековода, тако да поједини дјелови општине више личе на индустријску зону него очекивани еколошки бисер. Стубови су уцртани и подигнути без икаквог реда, не водећи рачуна о штети која се могла умањити другачијом трасом, па пролазе кроз Парк природе „Комарница – Драгишница“, изнад кањона Невидио или су постављени на траси скијалишта Крновска главица – Крушевице.

Да није било побуне становништва и ријека Буковица би била смјештена у челичне цијеви. Потоп пријети и кањонима Комарнице и Придворице. Крново је бесповратно изгубљено. Слична судбина чека Кравицу и Сињавину. Дјелове Дужи и Дубровска ће прекрити соларне електране. Семољ и Буковичка гора се још увијек опорављају од пустошења, Драгишница ће се тешко опоравити од дјела које су здруженим снагама урадиле локална и шумска управа, партијско судство и надлежно министарство. Све су ово били ресурси на којима је требало заснивати развој општине.

Највећи број запослених путује из Никшића. Једина веза са Шавником им је, како то неко рече: „благајна и тоалети локалних установа“. Додатно, у бирачком списку се налазило више од 20 % професионалних и путујућих гласача: људи који од избора до избора мијењају пребивалиште и по потреби гласају у Никшићу, Мојковцу, Беранама, Шавнику. Кад се овом броју додају запослени путници који су формално пријавили пребивалиште у Шавнику, долази се до цифре од око 30% људи који су на основу лажног пребивалишта гласали на подручју општине. Већина њих никад није преспавала ноћ на подручју општине, нити попила пиће у локалним кафанама.

На први поглед, нема излаза. Насупрот, и те како има.

Прва одлука коју нова локална управа треба да донесе су мјере активне популационе политике.Те мјере морају бити усмјерене на оне који овдје живе и раде током цијеле године, који ту школују дјецу, а не никако на оне који стимулативна средства примају у Шавнику, а живе и дјецу школују у Никшићу или другим општинама. Такође, стимулације треба да заобиђу и оне који зимске катуне имају у Никшићу, Даниловграду или Подгорици.

Посебан сет мјера треба да охрабри насељавање на подручју општине. У Шавнику има пуно празних , напуштених станова. Да је општина умјесто што је огромна средства уложила у кречење приватних станова и стимулацију пореских обвезника других општина, откупила те станове, створила би се солидна база кадровских станова, који би помогли да у Шавник дођу професори, инжењери, менаџери… На сеоском подручју постоји пуно празних, практично напуштених кућа које би њихови власници радо уступили на коришћење или продали. Добро осмишљена кампања могла би у општину довести одређен број становника.

У оквиру ових мјера требало би размислити о отварању старачког дома у простору данашње Здравствене станице. Простор постоји, већи дио стоји неискоришћен и уз мала улагања би се могао претворити у сигуран дом за наше старије суграђане. Отварање дома би довело до повећања запослености, јер би, због специфичне ситуације, запослени били стационирани око дома. Истовремено, то би довело до квалитетније здравствене заштите локалног становништва.

Општина не може, наравно одређивати гдје ће ко живјети. Али може да обесхабри дневне миграције из општине у општину. Садашња власт их охрабрује плаћањем карата, горива или жмурењем на непоштовање радног времена. Преко запослених се највећи дио доходка прелива у другу средину и тиме општина додатно сиромаши. О културним и другим утицајима нема говора. Власт треба да охрабрује и подстиче дневне миграције на подручју општине.

Образовање у општини је посебна прича. Настава заснована на путујућим наставницима је неодржива не само из педагошких него и из економских разлога. Школа је одувијек, посебно у малим срединама била културни, али и „центар свијета“ око кога се одвијао цјелокупни живот тог мјеста.

Наставници су били узори не само својим ученицима већ и већини локалног становништва. Локална елита се просто утркивала ко ће их угостити, ко ће с њима изаћи на пиће, поћи у лов и риболов, на излет, … Данас културна и јавна дјелатност школа не постоји. Школа је просто непрепознатљива у мјесту у ком ради. Наставници не познају мјесто у ком раде, нити локално становништво познаје наставнике. Садашња средња школа мање више никоме не служи. Систем у ком наставници порески обвезници других општина образују ученике из других општина је просто неодржив. Средња школа мора бити дубоко укорјењена у локалној средини. У Дробњаку има пуно плодног, необрађеног земљишта које би власници за мала средства или бесплатно уступили на коришћење. Ученици би ту, под руководством професора могли да обављају професионалну праксу и у условима скупе хране и прилично да зараде.

Школа би могла да пружа разне услуге локалном становништву, али и да постане регионални центар за обуку пољопривредника.

Дакле, решење наравно постоји. Код владе треба иницирати измјене закона о пребивалишту на тај начин што би се пребивалиште везало за мјесто службе. Директорима би требало сугерисати да гдје год су у ситуацији на посао приме наставнике који би живјели у Шавнику. У сарадњи са Министарством просвјете садашњем путујућем кадру треба понудит да се трајно настани на подручју општине а ако то не желе ухљебити их у матичној општини. Нови наставни кадар тражити на општејугословенском конкурсу. Општина Шавник би обезбиједила станове за будући кадар.

Главни терет опстанка становништва на овим просторима треба да поднесе држава. Она мора да плати народу који живи на селима што јој чувају простор.

То би за почетак била најнижа плата са плаћеним порезима и доприносима. Ако то не уради сад, цијена коју ће убрзо платити због празног небрањеног простора биће вишеструко већа.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: