Савремени надничари

Пише: Вељко Рачић

Одувијек сам тврдио да Црна Гора нема и не може имати никог ближег од Србије и то просто није нека посебна умотворина, откриће топле воде, нити философска доктрина већ реална чињеница,зашто не рећи и реална потреба у правом смислу ријечи. Србија је и историјски имала тај неки однос према Црној Гори какав старији брат има према млађем и то је нешто што је просто природно, у питању је један народ који припада истом историјском коријену, истом изворишту, свјетонадзору и дијели идентичне духовне и друге вриједности, етичке принципе.

Често се овдје у једном дијелу народа користио назив Србија-мајка,који говори више од било чега другог.

Црна Гора, иако малена, али и поносна, у тај братски однос неријетко је и калкулантски уносила емоцију, народски речено — онолико колико јој је требало. Кажем неријетко, притом не пренебрегавајући чињеницу да је у некадашњој старој Црној Гори српски национални набој и жар био доминантан у односу чак и на матичну државу тога набоја.

Црна Гора је била искра, носилац и протагониста српске националне бити, перјаница српске самосвијести и идентитетске идентификације сваког овдашњег православног човјека. Владика и највећи српски пјесник је говорио да је Србија матица српства, без ње ништа!

Интересантно, када би ти односи између „два ока у глави“, како су називали ове двије братске државе били нешто лошији и за најмањи разлог Црна Гора је оптуживала старијег брата за мијешање у унутрашње ствари, али никада нијесам чуо за оптужбе у супротном смјеру, а тврдим да су, иако неизговорене, биле реалније и утемељеније од ових првих.

Србија наравно има и као стара држава ту неку ширину да прије свега окупља, али и да разумије, прихвата сваку провинцијску, да не кажем паланачку ускогрудост, скученост и некакво локално самољубље својствено малим срединама, каква је црногорска. Имао сам субјективни осјећај да је Србија некима била у једном периоду одговорна и за промјену временских прилика на горе у Црној Гори?! Просто, дотле је досезао тај искључиви племенски локализам неких носилаца новоцрногорске догме, шта год то подразумијевало.

Црна Гора, или боље рећи, њена политичка елита последњих година након одлуке да раскрсти са српском националном мишљу, заборављајући свој „понос“ на српско поријекло и градећи неки свој нови „самосвјесни“ црногорски пут, често користи бројне појединце и организације из Србије за борбу политичку и сваку другу против Срба из Црне Горе. Наравно, таквих у Србији има и без икаквих проблема се налазе. Свједоци смо још и прије референдума, а поготово последњих година примјера „пожељног мијешања“ из Србије у унутрашње ствари Црне Горе. То је оно мијешање у које уз солидну, чак и за овдашње прилике огромну надницу учествују разни плаћеници, аналитичари, креатори јавног мјења, медијски манипулатори, прозападне и НАТО агентуре из невладиног сектора и други.

Ова група надничара су људи (ако се то тако може рећи) или боље употријебити израз „народ“ јер под тим подразумијевамо све појединце који ходају овом земљом који за свој углавном прљав посао бивају обилато награђени. Они не бирају, раде све, само ако се нађе неко да то добро плати. Висина наднице се утврђује по договору, мада код неких постоји и званични цјеновник, који се, руку на срце, ријетко испоштује, због мањка посла. Своје стручно „знање“ нијесу баш у прилици да наплате у матичној земљи, гдје их већ јако добро познају и знају њихове свеукупно квалитете, па излаз налазе код црногорских скоројевића и властодржаца.

Иако јавност јако добро зна и већина се гнуша тих бескичмемих и приземних индивидуа, ваља поменути имена неких од њих. Разне Бебе (одрасли људи, али и даље у пеленама, склоне честим унеређивањима), Бешићи, Јањићи, Бисерке, Јакшићи, Митровићи, Чеде, НАТО старлете и други. Ваља напоменути да ова виолентна лица све своје активности сврставају у форми „пројекта“, без обзира на то о чему се радило, они су за добру надницу спремни не само да раде за своје налогодавце, већ и против своје матичне земље и њених интереса, ако је то њихов интерес.

Последњих година, иако звучи наопако али је истинито, разноразне помоћи из Србије су стизале на страну оних који раде против интереса Срба из Црне Горе и бојим се да је то све било аминовано од тамошњег политичког врха. Стварно звучи болесно, али је и истинито. Међутим сва та политичко—медијска игранка или како год је називали у којој учествују разни дођоши и слични има у коначном исти или бар веома сличан крај, како би то описао Живко Николић, да се завршава неком великом спрдњом и бруком, просто у овом случају у складу са почетним, неискреним и прорачунатим намјерама.

Поменути надничари, да човјек не гријеши душу, могуће да би радили и против оних за које сада раде, ако би се евентуално неко нашао да их плати. Јер, понављам, све је ствар пројекта, понуде, финансијске потентности „странке“… Надничари из Србије, прича ми један који је имао прилику да сарађује са њима, остварују дупли ефекат када је у питању њихова активност у Црној Гори, а тиче се помоћи актуелној власти. Први је тај што као некакви Срби схватају „реалност“ и знају ко је у праву у Црној Гори у односу на овдашње Србе, који то не „схватају“?! Други разлог, ништа слађе него усмјерити Србе против Срба. И трећи, за њих најбитнији, овдје им се никад није остало дужно за све што раде. На крају су сви задовољни.

Пренебрегавају, међутим, ти кловнови (и ови што их плаћају и надничари) чињеницу да је кичма Срба из Црне Горе много јача, него што они могу и да замисле. Џаба су кречили и трошили силну енергију.

Однос који Србија последњих година генерално има према својим сународницима у Црној Гори јој ни мало не служи на част. Тај однос мора да буде искренији, онакав какав мајка има према свом дјетету, лишен квазиестетске површности. Неко ће рећи да матица свих Срба има својих невоља којима се забавила, а ја кажем: а када то Србија није имала невоља, када није била на распећу? Ипак, није до околности, него до нашег састава.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: