Савременици о Николи Тесли

Пише: Војислав Гледић

О Тесли се веома много писало, нарочито послије његових епохалних открића и проналазака на пољу полифазног система. Тада је постао један од најпознатијих људи, не само у Америци него и у цијелом свијету, јер је његова слава као генијалног човјека, научника и проналазача,  постала општепозната…

Његов допринос унапређењу савремене културе и цивилизације је од историјског значаја, а то се посебно испољило у вријеме када су његови проналасци мијењали тадашње услове живота, од индустрије и економије до сваког домаћинства и јавне расвјете у кућама,  по улицама и на трговима свих градова и насељених мјеста.

Тесла је као млад човјек, перспективни имигрант, скренуо на себе пажњу највећих свјетских листова и других средстава масовне комуникације. Најчешће је о њему писала штампа која увијек прати догађаје од прворазредног значаја на свим подручјима, а посебно на пољу унапређивања живота свих слојева становништва. Тесла је, међутим, увијек избјегавао јавни публицитет и настојао да свој исцрпљујући  истраживачки рад обавља далеко од средстава јавног информисања како би на миру, у свом свијету лабораторијског простора, остваривао велике проналаске.

И поред изумитељевог  избјегавања да се о њему пише, посебно о  појединостима из његовог приватног живота, многе новине и часописи су објављивали ексклузивне написе о овом генију електротехнике.

О њему су  своје велико уважавање и необично поштовање  износили  најпознатији познаваоци и ауторитети на пољу нове научне области, што је објављеним текстовима давало  изванредно велики  значај. Посебно је, у његовим позним годинама, дјеловала инспиративно додјела Едисонове медаље, што је многе новинаре и публицисте подстакло да се детаљније позабаве Теслом и његовим дјелом.

Тада је била пригодна прилика, што  се често у новинама практикује, да се објаве многи актуелни написи који су детаљније осветљавали лик и дјело човјека који је представљао једну од најзначајнијих личности на крају 19. и на почетку 20. вијека. У међувремену, многи написи о генију из Лике остали су сачувани и представљају вриједно и аутентично сједочанство о човјеку који је измијенио савремени свијет.

Навешћемо неколико карактеристичних аутентичних свједочанстава о личности и дјелу Николе Тесле које су изнијели поједини  његови савременици, познаници и поштоваоци великог изумитељског дјела. Они су били у стању да оцијене и вреднују епохална достигнућа и остварења  човјека који, иначе, није настојао да те своје изуме адекватно валоризује и тако себи трајно обезбиједи богату материјалну егзистенцију.

„Што се његовог личног изгледа тиче, нико га не може погледати а да не осјети његову снагу“ – написао је Франклин Честер у часопису  ,,The Citizen“ (од 22. августа 1897). „Висок је преко шест стопа и врло је витак. Али је физички врло јак. Шаке су му велике, палци ненормално дугачки, а то је знак велике интелигенције. Коса му је црна и права, и сјајно-црна.

Јагодице су му јаке и испупчене, одлика Словена; кожа му личи на мрамор коме је вријеме дало тамно-жућкасту боју. Очи су му плаве, упале, и горе као жеравица. Изгледа као да из њих сијева она иста необична свјетлост коју добива помоћу својих инструмената. Његова глава је дугуљаста. Брада му се завршава скоро у тачки.

Никада људско биће није било надахнуто вишим идеалима. Никада човјек није радио тако неуморно, тако озбиљно, тако несебично за добро људског рода. Тесла није богат. Он не хаје за новац. Да се био ријешио да иде Едисоновим трагом, он би можда био најбогатији човјек на свијету, а Тесли је управо четрдесет година.

Тесла је, прије свега, озбиљан човјек, несумњиво најозбиљнији човјек у Њујорку. Па ипак, он има јако осјећање за хумор и најљепше манире. Он је стварно најскромнији човјек. Он не зна за завист. Он никад није потцењивао туђа постигнућа, никада није одрекао признање. Када говори, ви слушате. Не знате о чему говори, па ипак вас заноси. Осјећате важност иако не разумијете смисао. Он савршено говори оним енглеским језиком високо образованих странаца, без нагласка и течно. Говори осам језика подједнако добро.

Свакодневни живот овог човјека био је исти, тако рећи, још откако је дошао у Њујорк. Он живи у Герлаху, врло мирном малом хотелу, у 27-ој улици, између Бродвеја и Шесте авеније. У своју лабораторију одлази прије девет ујутру, цио дан проводи у том свом чудном, неземаљском свијету, настојећи да зароби нову силу, да стекне ново знање.

Никад га страно лице није видјело при раду. Нико не зна његове помагаче. Врло ријетко приказује понеки оглед у својој лабораторији, и нема те жртве коју хиљаде људи не би учиниле само да осигурају приступ.

Он обично ради до шест, али дешава се да остане и послије тога времена. Одсутност природне свјетлости ништа му не смета. Тесла ствара сунчеву свјетлост у својој радионици.

Тачно у осам он долази у хотел Валдорф. Обучен је у беспрекорно вечерње одијело. Зими никад не носи смокинг већ само фрак.

Вечеру завршава тачно у десет, и одлази из хотела или у своју собу да чита или се враћа у лабораторију да проведе цијелу ноћ у раду.“

У наведеном тексту се подвлачи да је Тесла могао да буде изузетно богат човјек само да је то хтио. Имао је за то низ изванредно значајних и повољних прилика. Све је то, међутим, за Теслу било ирелевантно у односу на циљ и смисао његовог истраживачког и проналазачког рада. Остао је запис о његовом величанственом гесту, што  је ушао у легенду, који нико до данас није превазишао када је у питању одрицање од материјалног богатства, као што је то несебично и великодушно  урадио геније из Лике. Тај његов гест је оличење духовности и узвишености генија који одлучно иде ка ширењу својих изума на читав свијет без одговарајуће материјалне надокнаде.

Када је Џорџ Вестингхаус требало да своју фирму повеже са неким другим, јавила се препрека јер је требало исплатити велике своте новца које је фирма дуговала Тесли на име тантијеме. То је озбиљно доводило у питање не само склапање уговора него и сам опстанак ове велике и утицајне америчке фирме. Стога је Вестингхаус био принуђен да се лично обрати Тесли с молбом за ревизију раније потписаног уговора о непрекидном плаћању тантијеме на име уграђених коњских снага по Теслином полифазном систему. Нико није очекивао какав свјетски успјех ће постићи Теслин систем који је постао незамјењив, а ширио се огромном брзином и тако, наравно, рапидно увећавао дуговања према овом проналазачу.

Вестингхаус је био честит и пословно поштен човјек и тешко му је падало да моли Теслу да се одрекне од новца који је на мукотрпан и генијалан начин зарадио. Ипак, околности су биле такве да се ту морало брзо и ефикасно дјеловати како би велика фирма опстала у изузетно суровим условима беспримјерне конкуренције. На крају се Вестингхаус лично обратио славном проналазачу и детаљно му изложио сложеност и критичност ситуације. Био је искрен и детаљан, а Тесла га је пажљиво саслушао. Овај легендарни разговор се водио у Теслиној лабораторији, а детаљно га је описао Џон О’Нил. Овдје преносимо само један карактеристичан дио овог разговора:

„’Г. Вестингхаусе’, рекао је Тесла, исправивши се, озарен, до своје пуне висине од шест стопа и два цола и гледајући ведро магната из Питсбурга, који је и сам био висок, ’Били сте мој пријатељ, вјеровали сте у мене онда кад то други нису; били сте довољно храбри да предњачите и да ми исплатите милион долара кад је другима недостајала храброст; ви сте ме подржали и онда кад ни ваши инжењери нису били кадри да сагледају пред собом крупне ствари које смо видјели ви и ја; понијели сте се према мени пријатељски. Корист коју ће цивилизација имати од мог вишефазног система значи за мене више него новац који је сад у питању. Г. Вестингхаусе, ви ћете спасти своје друштво да бисте могли да ширите моје проналаске. Ево вашег уговора, ево мог уговора, оба ћу поцијепати и ви никада више нећете имати бриге око моје тантијеме. Је ли то довољно?’

Подешавајући радњу ријечима, Тесла је поцијепао уговор и бацио га у корпу за отпатке; а Вестингхаус је, захваљујући величанственом Теслином гесту, могао да се врати у Питсбург и да искористи све олакшице реорганизованог друштва – које је постало данашње Вестингхаусово електрично и индустријско друштво да би одржало обећање које је дало Тесли – да ће његов систем наизмјеничне струје ставити на располагање свијету.

Можда никад у историји није забиљежена оваква жртва принијета пријатељству, као она коју је Тесла принјео Вестингхаусу својим огромним поклоном од 12.000.000 долара неплаћене тантијеме, мада је Вестингхаус имао од тога само посредну корист.“

Овдје цитирани одломак показује великодушност нашег генија који се лако и брзо одрекао баснословног богатства само да би његови изуми, у овом случају из области полифазног система, били доступни читавом свијету. Плаћање тантијеме није текло планираним темпом, а она и није била тако велика (долар по уграђеној коњској снази), али се временом свота доспјела за исплату повећавала на огромне милионске вриједности. Ни највеће америчке фирме нису биле у стању да плаћају такве баснословне новчане доприносе, али то не би било тако тешко да се на вријеме и редовно вршила уплата. И тај дио новца се, разумљиво, уграђивао у цијену испоручене електричне енергије потрошачу, што не би тешко падало ни фирми да надокнади уговором предвиђену обавезу према славном проналазачу.

Последње године живота су биле веома тешке за Теслу, посебно на финансијском плану, па би му и најмања свота, исплаћена у облику тантијеме, представљала велико олакшање. Он се, међутим, никада на то питање није освртао него је ишао смјело даље не обазирући се на оно што је прошло.

Он се, дакле, свјесно одрекао богатства како би свој систем дао на коришћење читавом свијету. Његово лично богатство је било неважно када је била у питању општечовјечанска потреба електрификације и коришћење нове енергије у свим областима људског живота.

Теслин прави живот, његово царство је била лабораторија са радионицом гдје се стварао један нови техничко-технолошки свијет који је мијењао постојећу цивилизацију. Имао је веома узак круг сарадника, асистената и механичара, тако да је практично сам обављао читав посао око организације и извођења често веома компликованих и тешких експеримената. Уживао је у самоћи па је најчешће и на својој лабораторији затварао шкуре или завјесе на прозорима и био потпуно одсјечен од дневне свјетлости. Ријетко је она, нарочито у његовом најплоднијем дијелу живота, продирала у његов свијет експерименталног рада.

Посебно је, међутим, било у вријеме велике грмљавине када би Тесла широм отварао завјесе, шкуре и прозоре и уживао у великом природном спектаклу.

Његови савременици и добри познаваоци често истичу Теслину очараност и озареност призором грмљавине. Он је просто уживао да буде свједок пражњења облака пуних електрицитета и тада се налазио у неком делиријумском стању, био је у ванземаљским свјетовима и понирао у најдубља размишљања о природној снази електрицитета. Желио је да га искористи, али на том плану, међутим, није завршио своја истраживања. За вријеме великих непогода, праћених грмљавином, брзо је рачунао све потребне параметре како у Њујорку у својој сталној лабораторији тако и у његовој станици у Колорадо Спрингсу, гдје је, такође, извршио низ великих испитивања од круцијалног значаја.

У вријеме вршења својих генијалних истраживања и конструкције нових уређаја и система Тесла је, истина, излазио у хотеле на вечеру, али се никада није дуго задржавао изван свога лабораторијског царства. Било је често покушаја да се овај славни човјек повеже са неким друштвом, обично веома угледних гостију, али се Тесла увијек одлучно опирао. Понекад би, наравно, и попустио, али је то дружење најчешће кратко трајало и Тесла би обично пријатеље повео у своју лабораторију гдје би им потанко објаснио неко ново истраживање и пред задивљеним посјетиоцима изводио чаробњачке експерименте.

Занимљив је један детаљ када је неко друштво привољело славног проналазача да се мало опусти и одигра неколико партија билијара. У младости је Тесла био одличан карташ и играч билијара, посебно је то показивао када је био у Будимпешти и Паризу, али се касније одрекао сваког непотребног посла, а посебно коцкања и спортске активности. Играо је шах и домине, карте, пио кафу и данима упражњавао игру са појединим страственим коцкарима. Нагло је прекинуо све то када му је његова мајка Ђука, на његово упорно инсистирање, дала последње паре које је имала код себе, како би завршио неку започету партију карата.

Касније се покајао јер је мајку необично волио и цијенио па је одлучио да убудуће више не прави сличне испаде.

Тесла је, једном, у Њујорку прихватио предлог одређеног  друштва да одигра неколико партија билијара. Претварао се да никада није играо и да је лаик у игри билијара. У почетку је невјешто ударао лоптицу, али се брзо „уходао“ у поједине веома сложене финесе и почео да приказује невјероватну вјештину. Убрзо се од потпуног „аутсајдера“ претворио у врхунског мајстора билијара који је брзо почео да савлађује своје ривале, иначе искусне и познате играче не само у отменом хотелу Делмоника, гдје се одиграо овај спектакл, него и широм Њујорка.

Маркантни и високи Тесла, углађен и замишљен, одједном је почео да приказује невјероватну брзину, умјешност и прецизност, што је изазвало недоумицу, невјерицу, али ускоро и код публике одушевљење. Својим бравурама је побјиедио све противнике и код публике изазвао неописиву симпатију и поштовање.

Ускоро је цио Њујорк сазнао о виртуозном игрању славног проналазача. При томе се пронијела прича да је то била прва игра овог научника и да је он, као почетник  и нестручњак, успио да побиједи најпознатије играче овог спорта у Њујорку, што је представљало пикантерију прворазредног значаја. Његови ривали су се, међутим, постидјели и настојали да се једно вријеме повуку из активне игре и појављивања за билијарским столовима како би се дигнута прашина некако слегла и тако ублажио њихов неочекивани пораз.

О томе су писале, наравно, и најугледније њујоршке новине хвалећи Теслу као изврсног играча и препоручујући га да настави са бављењем овим спортом за који, очигледно, има великог дара. Он је, међутим, скромно истицао да се не може бавити ничим изван свог проналазачког и истраживачког рада којему посвећује све своје вријеме, а његов „излет“ у билијарске партије је био само спорадичан, на наваљивање неких страствених и познатих играча. Није желио да га билијар или било шта друго одвуче даље и дуже од његовог изумитељског рада коме је посветио свој живот.

Познати стручњак за електротехнику Хуго Гернсбак је посјетио Теслу почетком 1919. године (када је Тесли, дакле, било 63 године) и објавио подужи чланак у часопису „Electrical Experimentar“ (фебруар 1919) из кога овдје преносимо неколико занимљивих појединости:

„Врата се отварају и кроз њих излази висок човјек, виши од шест стопа, мршав и усправљен. Приближава се посјетиоцу полако и достојанствено. Одмах се осјећа личност вишег реда. Тесла долази ближе и стеже ми руку снажно, што задивљује кад помислимо да је прешао 60 година.

Пријатан осмјех из дубоких, продорних и јасних плаво-сивих очију очарава посјетиоца, који се одмах осјећа као код своје куће. Тесла ме уводи у своју собу за рад у којој не можете видјети ни трунке прашине. На писаћем столу акта и папири налазе се у савршеном реду, што одаје човјека уредна и тачна у сваком погледу. На себи носи подужи капут, али је без икаквих украса. На њему не можете запазити ни прстен, па ни ланац од сата. Глас му је висок, говори брзо и убједљиво, а тај глас осваја. За вријеме разговора нисам могао скинути поглед са њега. Само кад са другим разговара, човјек има прилику да посматра његову главу, на којој одмах пада у очи високо чело са испупчењем између очију. Затим запажате дуги и лијепо скројени нос, карактеристичан за научника. Шта предузима овај човјек, који је створио толика дјела, да се одржи у младалачкој свјежини и да свијет изненађује све новим проналасцима утолико више уколико улази у дубљу старост? Како је у стању овај младић од 60 година, који је професор математике, велики машински и електроинжењер и највећи проналазач свих времена, да очува своју тјелесну и духовну свјежину?

Да одмах кажем: Тесла је по рођењу Србин. Потиче из једне жилаве породице, у којој су многи његови преци живјели преко сто година. Према томе, и он се нада, ако се не догоди какав несрећан случај, да ће доживјети врло дубоку старост. Главни разлог за његову младалачку свјежину јесте умјереност у јелу и пићу. Тесла је научио велику истину да се људи разболијевају због претјераности у јелу или зато што се хране храном која не одговара њиховим потребама. Због тога рано и умиру. Он је опрезан. Када је утврдио да му шкоди дуван и црна кафа, одмах је напустио и једно и друго. У јелу је велики пробирач: једе мало, али оно што једе мора бити најбоље припремљено. Послије  сваког јела узима велику јабуку. Изванредан је познавалац јела. Као што је велики као истраживач и проналазач велики је и у науци код своје куће, исто је тако и као момак одличан кувар који је изумио многа укусна јела. Његова једина мана је дарежљивост. Од својих проналазака зарадио је милион долара, али их је потрошио исто тако брзо као што их је и зарадио. Тесла је идеалиста највишег реда, а за такве људе новац не значи ништа.“

Корисно је овдје, укратко, изнјиети сведочанство Џона О’Нила о начину Теслине исхране. То питање је, иначе, Теслу заокупирало током задњих деценија живота. Стога није сувишно да се мало ближе освијетли и та страна Теслине личности.

„Ранијих година, он је за ручак узимао лијепо, дебело парче печене говедине, најрадије меку печеницу, и није било необично да поједе два или три парчета за један објед“ – пише Џон О’Нил. „Доцније је заволио јагњетину, и често је поручивао печена јагњећа леђа. Пошто су она увијек била довољно велика да засите више лица, то је он, по правилу, јео само средњи део меке слабине. Ролат од исјечене сасвим младе јагњетине било је још једно његово омиљено јело. Волио је и младе пилиће пуњене орасима, али од живине највише је волио печену патку, и захтијевао је да се пече покривена пареним целеровим стабљикама. Овај начин спремања патке био је његов изум. За њега је она често била главна тачка вечере којом би почастио своје пријатеље, те је том приликом сам одлазио у кухињу да надгледа њено спремање. Тако припремљена патка била је врло укусна. Од патке је јео само месо с обије стране кобилице.

Са годинама, Тесла је избјегавао месо. Замијенио га је рибом, увијек куваном, и најзад је месо потпуно оставио. Доцније је и рибу скоро сасвим оставио и живио је на вегетеријанској дијети. Млијеко му је било главни додатак јелу, и пред крај живота оно му је било главна храна, и то увијек топло.

Док је био млад, пио је много кафе, а када је постепено осјетио да му она шкоди, било му је тешко да се од ње одвикне. Када се најзад ријешио да је више не пије, остао је при тој својој доброј одлуци, али је морао да призна да му је и жеља за њом остала. Против ње се борио на тај начин што је за сваки објед поручивао лонче омиљене кафе и сипао из њега једну шољицу, да би осјетио арому. Требало је да прође десет година па да му арома кафе толико додија да је престао да поручује да му је доносе. Чак је и какао сматрао исто тако шкодљивим.

У младости је био страстан пушач, и већином је пушио цигаре. Када је био у двадесетој години, једна од његових сестара била је, изгледа, тешко болесна и казала му је да ће покушати да оздрави ако он престане да пуши. Он је то одмах урадио. Она је оздравила, а Тесла никада више није запалио цигарету.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: