Савски мост спасио је аутомеханичар из Земуна: Ко је био Никола Милованчев и због чега је његов подвиг остао у историјској сенци

Још има старих Земунаца који се сећају некадашњег аутомеханичара Николе Милованчева, преминулог давне 1955. године, као човека који је помогао да Стари савски мост, о ком се у последње време пуно прича, не одлети у ваздух.
Иако се заслуге за спасавање моста приписују искључиво учитељу Милораду Зарићу, који је, 20. октобра 1944, пресекао каблове минираног моста са београдске стране, подаци сачувани у Завичајном музеју Земуна показују да је кључна била акција земунских илегалаца.

То исто тврди и Златко Редер, Николин унук.

– Мој деда, мајчин отац, био је највећи ауто-механичар у Земуну. Код њега су долазили и Немци да сервисирају службена возила, не знајући да деда сарађује са илегалцима. Између осталог, крао им је акумулаторе и слао партизанском покрету. Чак је током рата ухапшен због саботаже и био одређен за стрељање. Одведен је у логор на Сајмишту. Спасао га је један усташа, пијандура, ког је деда пре тога радо чашћавао у кафани, и рекао му: „Бежи кући!“ Деда је волео после посла да сврати у кафану и плати пиће свима који су се ту затекли. Људи су га волели – каже Редер, пишу Новости.

Од партизана у контакту је, по речима његовог унука, био са Мирком Тепавцем, касније министром иностраних послова, Бранком Пешићем, потоњим градоначелником Београда, а директна веза му је био Крста Крстић. Крстић ће после рата постати управник Електране Земун, а у густо куцаној изјави коју је дао Завичајном музеју у Земуну, наводи са ким је током окупације био у контакту, како је ко за време рата помагао илегални покрет (помиње Милованчева и акумулаторе) и како су спасена здања Команде ваздухопловства и Савског моста од дизања у ваздух.

Крстић прво описује како је преко једног локалног Немца, шнајдера и предратног синдикалца, кад је чуо да је Команда ваздухопловства минирана, ступио у контакт са електричарем из Команде и објаснио им како да пресеку каблове, изолују их и поново увежу тако да се не види да су сечени.

– После је са мном ступио у контакт Никола Милованчев и рекао да би тако могли и мост спасти – сведочио је Крстић, и навео да је кабл за детонирање експлозива ишао са обе стране моста, а почињао је и завршавао на земунској. На њега су, на кратком међусобном растојању, биле повезане мине.

Милованчев је ангажовао једног немачког војника, ког је знао од пре, пореклом Аустријанца, који је радио као граничар на прелазу Земун-Београд. Крстић им је објаснио како да у трави пресеку кабл, изолују га „изолирбандом“ и поново споје. То је урађено месец и по или два пре повлачења Немаца.

Када су се последње немачке трупе, у октобру 1944, извукле из Београда и када је последњи тенкиста прешао мост, окупатори су покушали, каже Крстић, да га дигну у ваздух. Безуспешно! У журби, нису имали времена да траже где је кабл прекинут и само су продужили даље.

– Било је мање штете на горњој конструкцији, јер су покренули камион са експлозивом, али то је незнатно. Мост је био спасен! Деда је Аустријанцу обезбедио цивилно одело и он је побегао, али касније су чули да је погинуо – прича Редер.

Према Крстићевом сведочењу, партизанска војска је аустријског граничара мобилисала и он је погинуо на Сремском фронту. Касније је Крстић чуо да је и Зарић пресекао каблове, али са београдске стране.

– Кабл је почињао и завршавао на нашој, земунској, и да ту нису били пресечени каблови, без обзира на сечење на страни Београда, мине би експлодирале код нас – децидан је Крстић.

– Учитељ Зарић јесте био херој и пресекао је нешто, можда једно коло, али главна саботажа извршена је у Земуну и за њу су заслужни мој деда, Крстић и тај војник. Постојала је иницијатива да се прилаз мосту са београдске стране назове Зарићевим именом, а са земунске именима Милованчева и Крстића, али она није реализована. Деда је умро кад сам имао пет година, а све приче о њему знам посредно, преко мајке и ујака. Задржао је ауто-механичарску радњу и после рата и преминуо 1955. На ужас тадашње власти, сахрањен је уз три попа, која су служила опело. Огромна поворка грађана испратила је ковчег са његовим телом и саобраћај је стао – наводи Редер.

Ручак у подне

Моја мајка Вукосава била је ухапшена 1947. или 1948. године, јер се на француском дописивала са пријатељицом у Канади. То је ваљда сматрано субверзивном делатношћу. Кад је чуо, деда се спаковао и правац код главнокомандујућег у Земуну: „Ако Вукица до сутра у подне не буде на ручку, чувајте се!“ Тако је мајка сутрадан уредно седела за трпезаријским столом, прича Златко Редер.

На питање зашто дедино име није ушло у уџбенике, Златко одговара да је разлог вероватно то што је Милованчев одбио да се учлани у Савез комуниста и то што је, иако је помагао партизански ослободилачки покрет, у души био монархиста.

Ова акција Милованчева и Земунаца описана је и у две књиге: „У рововима Срема“ Милорада Гончина из 1981. и „Земун и околина у рату и револуцији“ Жарка Атанацковића из 1962.

Новости

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: