Сазрио сам ’99, током бомбардовања; наставио сам дјетињство и момковање под печатом одраслог

Пише: Душан Слијепчевић

Пошто је популарно објављивати сјећања на бомбардовање, ваљда сви на тај начин дијелимо трауму па лакше буде – изузев патетичара и лајк кур*и – ево моје реалне слике:

99-те сам имао 15 пуних година. Да будемо искрени, нисам знао ништа, још мање разумио шта се дешава, а највећа брига ли је била хоће ли ми Славица рећи „ћао“ у пролазу.

После Славице Кристина, па Јелена… Разумијемо се.

Да ли се сјећам свега? Да. До задњег детаља. Али нећу да патетишем како сам био оптерећен. Срећом су ми родитељи били кулери, па смо имали договор „ако чујеш сирене, пробај да не останеш до касно на баскету“. Или, тад већ, неком игрању Лоре.

99-те сам сазрио. Не знам да ли да кажем „нажалост“ или на срећу. Али јесам. Све враголије које помињете, којих се сваке године сјетите – да, исте сам имао и ја. Али некако ми увијек глупо да будем прешаљив са овом темом и другарима који су са зграде ЕИ Ниш „салутирали“ средњим прстом по 45 минута, а са друге стране ми претужно како нас је то обликовало.

Да, постоји тај посебни тренутак када сам сазрио и одрастао. Наставио сам након тога да живим дјетињство, момковање, али је ту био печат одраслог.

Бомбардовање Подгорице. Сирене се чују у 2 сата ујутру. Излазимо на балкон ја, сестра, мајка и баба. Балкон гледа према аеродрому, па свједочимо дивљаштву. Још увијек нисам свјестан.

Много је јако пукло. Видио сам свјетлост како се појачава. Држали смо се за ограду, а ваздушни удар ме помјерио.

Сви који сада покушавате да направите пошалицу – а гдје тебе толикога да помјери – имао сам 15 година и 70 килограма. Да, дупло лакши него сада.

Тај удар, тај потрес преживим сваке године. Тај страх, о којем не причам проживим сваки пут кад чујем сирене. И сваки пут кад видим амбулантна кола како пролијећу улицама прогутам кнедлу.

Тада сам одрастао. И то одрастање сам дуго крио. Тада сам почео да размишљам о неким другим стварима. Нешто је ново постало важно. Наставили смо и након тога да „салутирамо“, да идемо на протесте подршке, пјевамо и цртамо мете. Бешо, Ацо, Кажо, Ћујо, Бане, Пеђа, Рашо… Наставио сам и наставили смо. Али сам одрастао и одрасли смо.

Прочитајте још:

„Прчевито“: Вуксановић Станковић цетињску „публику“ забављала пјесмом о Крсту Зрновом

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: