Сећање на једног од највећих српских војсковођа: Живојин Мишић рођен на данашњи дан

Један од најбриљантнијих војсковођа Првог светског рата и један од највећих ако не и највећи, у историји Срба, војвода Живојин Мишић рођен је на данашњи дан 19. јула 1855. године у селу Струганик, код Мионице. Забележено је да је рођен као тринаесто дете у породици. Мајка се звала Анђелија, отац Радован.

Гиманзију је похађао, с променљивим успехом, у Крагујевцу и у Београду. У Војну академију, Артиљеријску школу, примљен је 1874. године.

Занимљиво је да у сећањима, објављеним под насловом „Моје успомене“ које је писао у позним годинама и није успео да их уобличи, описује како је као дете био пастир, а пољопривредним радовима се бавио и као питомац војне школе, помажући својима.

Није, међутим, то приказао, како често бива са великим отклоном времена, као некакву идилу у природи, већ као мучне и захтевне послове, каткад и ризичне, напросто због својеглавости стоке.

У рат је први пут отишао још као питомац. Учесник је у оба рата против Турске, од 1876. до 1878. који су окончани међународним признањем Србије на Берлинском конгресу, уз територијално проширење, односно ослобођење Ниша, Пирота, Лесковца односно Дубочице, Врања и Пчињског краја, Топлице. Командовао је тада Колубарским батаљоном Ваљевске бригаде.

Похађао је потом додатну обуку при војсци Аустроугарске. Исто тако и генералштабну школу у Србији.

У време несрећног Српско-бугарског рата 1885, Живојин Мишић био је комадант 5. пука Дринске дивизије, у чину поручника.

Занимљиво је да се пролећа 1896 налазио у пратњи трагичног краља Александра Обреновића у посети Светој Гори. Краљ Александар је тада радио на повратку Хиландара у руке српских монаха од Бугара, што је захтевало тешке преговоре као и отплату великих дугова направљених несавесним вођењем манастирске економије.

Предавао је стратегију на Војној академији од 1898. до 1904. Отеран је потом у пензију. Имао је у то време чин пуковника. Сматран је за присталицу, поштоваоца, династије Обреновић, мада није припадао ни једној од категорија какве су тада постојале међу официрима на тему за или против преврата маја/јуна 1903.

Није се уопште изјашњавао на чисто политичке теме, у чему се строго држао прописаних норми обавезних за официре српске као и потоње Војске Краљевине СХС/Југославије.

Свеједно, ни такозвани црнорукци, завереници из 1903, ни њихови противници нису му веровали, па је тако превремено пензионисан.

У једној ствари су заиста били у праву. Мишић је био оличење војног устројства које је утемељио и обликовао краљ Милан Обреновић, по високим пруско-немачким узорима, а које је донело сјајне резултате у ратовима које је Србија победоносно водила од 1912. до 1918. оба балканска и Првом светском.

У кризним моментима је реактивиран, као током Анексионе кризе 1909, када је Аустроугарска припојила Босну. Активирању су претходили мучни, готово двогодишњи преговори. Упоран какав је био, у војску се вратио под условима које је захтевао, упркос постојећим законима. У том периоду помаже генералу, потоњем војводи, Радомиру Путнику у изради ратних планова у случају сукоба с моћном Двојном монархијом.

У ратовима 1912/1913, Мишић је помоћник начелника штаба Врховне команде.
После победоносне Кумановске битке, добио је чин генерала.

Његове процене испоставиле су се као драгоцене и у време Боја на Брегалници, у Другом балканском рату. Свеједно, по окончању балканских ратова поново је пензионисан.

Потом, када се Србија по нападу Аустроугарске 1914 нашла у безизлазној ситуацију, Живојин Мишић је наново активиран, опет у својству помоћника начелника штаба Врховне команде.

Врхунац његове каријере било је руковођење Првом армијом током Колубарске битке. Његовом заслугом, ризичном али ваљаном проценом, Аустроугарским трупама је дозвољен дубљи продор, да би се развукле, а српским јединицама омогућило да се добро одморе пре коначног контранапада.

Тако је и било. Мишић је извојевао величанстевну победу, а инвазионе трупе Аустроугарске биле су приморане да, у нереду, с великим губицима у људству и материјалу, побегну из Србије.

За херојску величанствену победу на Колубари добио је чин војводе. Постоји једно сведочанство, особе која му је била блиска, да је Живојин Мишић уочи Колубарске битке имао визију, верско виђење, које му је помогло да се одлучи.

Учесник је потом трагичног повлачења војске и народа од Косова, преко планинских врлети и беспућа до Крфа. Србија је у јесен 1915, када су се инвазионим трупама прикључили и Немци, а Бугарска је напала с леђа, нашла у безизлазној ситуацији.

Мишићева идеја отпора на Косову, те оловне јесени 1915, одбачена је као безизгледна. На Солунском фронту, по опоравку војске на Крфу, војвода Мишић је активиран после боравка у Француској, августа те 1916.

Аутор је плана пробоја Солунског фронта септембра 1918.

Војвода Живојин Мишић, најодликованији српски војник у историји, умро је од канцера, 20. јануара 1921. у Београду.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: