Сејач соли

Можда тражимо више него заслужујемо. Шта тражимо. У чему оскудевамо и у овим оскудним временима. Можда у духу, да парафразирамо Хелдерлина. Па ако је тако, не заслужујемо ништа више од батина. У каквој се сразмери кидамо. Да ли наш карактер заслужује више. Ако је само он у питању, онда ништа не заслужујемо, као што ништа и немамо. Шта наслеђујемо да би више завређивали. Колико већ дуго наслеђујемо злочин, и батине. А пре тога опет беше батина, колац, палош. Ко со сеје, ко има лажну прошлост, ко једе сламу из свог самара, коме уз кућу уместо шљиве расте топола, хакнуо, опет сукнуо са батином, са ћутуком. Брстрагија је попут минског поља, само треба покоји пут посејати соли и овчицу намамити да истреби мине. Пољем со сејао, а тикве садио.

Да ли смо у стању стварности или хипнозе, питање је које не заслужује никакав оквир. Да ли може имати одговор слика влажне труле бараке радничке, негде у предграђима, где почињу копови, где се једе само купус. Какав оквир може да има риђи радник солане, копа, боксита, металке, целулозе, иверице, сиротиња коју, однегде, надгледа тајкун, мафиозо, из црног џипа, и кани да му преврне и тај алуминијски чанак. Сиротиња штрајкује глађу, умире гладна у риђим баракама, у зеленим ходницима спава на пластичним душецима, уместо узглавница ледени радијатори. Једног дана екскурзије европске стокуровине пролазиће поред барака и топола, и бабе у белим бермудама, сликаће сиротињу. Водич ће бити, ха, љубавница оног тајкуна. Љубавница, са нешто више цинизма.

Сећам се Макавејева и филма „Човек није тица“, сцене једног погона у Борском копу, погона који званично није радио – јер је опасно по живот – али је у процесу добијања концетрата из рудаче, диринчило још радника, са литром млека на дрвеном орману. Нигде није писало да тај и тај погон ради, и званично није радио, али, ради је. Кад им плућа сагоре, прашина уђе кожу, пожуте очи, одлазе у санаторијуме, одакле долазе са ногама напред. Гробља су у коровњаку на периферији копа.  Сахрањују их у тополовим сандуцима омотаним најлоном, уместо земље раку затрпавају шутом од рудаче. У Борском руднику има двадесет и седам нијанси сивог, риђег. Макавејев је тада отеран у црни угао.

Потомци и рођаци тих радника, те сиротиње, налазимо и данас диљем батинашке земље. Зашто овдашња државна телевизија, кажем, не прошета до Солане у Улцињу, и сними леш фирме, леш зарђали са катанцем на вилици. Онда, да сврати до неког радника који је живот провео у солани са лопатом. Зашто сваке ноћи лепотице са екрана само со сеју, зашто не скокну до берача соли. Да сниме истуну о нама. Уистину, и гомиле и гомиле лажи казују истину о нама, као и ону најсвирепију да народ финансира сопствену крађу. Сиротиња финансира пљачку. Сиротиња финансира мафију. Макавејев каже да се уметност не може шутирати политички. Али мафија може да батина и уметност, и сиротињу. Мафија батина ријеч.

О моралности сиротиње неморално је говорити. И неморално, и грехота. Зато ће шутирајући сиротињу, мафија сломити ногару, протезу.

Балканом никад није минуо црни талас, и црна уметност.   

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: