Сека Саблић: Глумац је критика друштва

Глумица Јелисавета Сека Саблић једна је од оних за коју с правом можете рећи драмска умјетница. Иза ње је више од пет деценија успјешног играња најразличитијих улога у позоришту, на филму и телевизији. Резултовало је то и изузетним, антологијским улогама, бројним наградама, и чини се, једнако важном љубављу коју публика гаји када је Сека Саблић у питању и њена остварења.

Нарочито за њене улоге остварене у домену комедије, за шта многи зналци овог заната кажу да је најтеже одиграти. Привилегију да гледамо Секу Саблић непосредно, на сцени, имали смо недавно у Подгорици, у комаду „Филомена Мартурано“ у режији Јагоша Марковића, продукцији тиватског Центра за културу. Оно што импонује у њеној глуми, која доказује да нема великих и малих улога, јесте природност којом је одиграла и ову ролу, као и многе досад – животно, једноставно, природно, а самим тим лијепо и истинито. Својом игром публику доведе до тога да не можете замислити да се то може извести другачије. Тако је са свим улогама Секе Саблић, нема мањка, нема вишка, права мјера, умјетничка и људска.

Морам признати да сам осјетила трему док разговарам с Вама. Да ли сте Ви некада осјећали трему пред излазак на сцену? Да ли, можда, и сада осјећате трему или неку врсту узнемирености када је у питању нека глумачка рола? Како се изборите с тим, да ли имате неку технику, можда неки мали ритуал…?

– Трема је нешто ужасно, то је психо-физичка блокада над којом уопште немате контролу. Док сам била млада, и док ме водио таленат, нисам имала трему јер је то све било без освијешћења оног што радиш. Таленат је тад био испред мене и ја сам вјеровала у то, и то је било само једно благо узбуђење, а не трема. Касније, када почињеш да освјешћујеш свој посао, да размишљаш о њему, када те води други, када те води редитељ, ти с мањом или већом вјером улазиш у пројекат. Ако су лажи у питању и ако не вјерујеш сам у оно што радиш и лик који спремаш добијаш трему, и губиш се у томе, појављује се блокада мозга и тијела. Трема се наравно побјеђује током живота, али то сам човјек мора да научи. Како? То је индивидуално. Основна је можда припрема, да си сигуран у припреми, да вјерујеш у оно што радиш, у лик који спремаш, у представу, у околности и да излазиш на сцену јачи од публике.

Играла сам Марију Калас, по њеном тексту, и она ту каже: „Публика је непријатељ, ти мораш да их бациш на кољена. Зашто? Зато што сте у праву“. Она хоће да каже да је лик који играш у праву, да ти са сцене браниш истину и да си зато јачи од треме.

Да ли Вам се с ове дистанце чини да је неке улоге можда требало да одиграте другачије? Да Вам се пружи таква прилика да ли бисте то учинили или бисте, ипак све оставили онако како сте урадили?

– Не размишљам о томе да бих могла нешто друкчије, или да је требало друкчије, јер имам свијест о томе да се ниједна вода не враћа, што је прошло, прошло је.

Мислите ли да се човјек, па тако и глумац – умјетник мијења током времена? Притом мислим на поимање умјетности, приступ умјетности, промишљања и доживљај умјетничког дјела, и на крају саме професије и крајњег акта – извођења неког дјела пред публиком? Да ли сте код себе примијетили такве мијене, и како су се очитовале?

– Да ли се нешто мијења, или се мијенало током моје дуге каријере? Мислим да се не мијења. Сјећам се да сам у средњој школи играла тако бриљантно једну улогу у комаду Тенеси Вилијамса која би могла да се мјери с најбољим мојим одиграним улогама. Наравно, мораш да прођеш тај пут несигурности, и освјешћивања, и да улазиш у занат, стављајући све то под контролу, да постајеш сигурнија, моћнија, и да све опуштеније радиш свој посао, са све већом радошћу и задовољством. Сјећам се да сам као млада насјела на руску литературу, а која је стварно величанствена литература. Насјела сам на неку патетику, на ту руску душу, а то нисам умјела да спроведем, па је то све испало сентиментално, јадно, и када се сјетим неких улога баш их се гадим. Упала сам у манир и једва сам се из тог манира извукла.

Зашто данас на сцени и на филму има све мање комедије (можда и сатире)? Да ли је за комедију можда потребно и више храбрости него, рецимо, за поставити неку драму? Или комедија можда захтијева за степен више самопоуздања и знања у односу на друге жанрове?

– Нажалост све мање данас има правих комедија, које су у ствари дивне сатире које обиљежавају карактере људи и које говоре о средини у којој живиш. Прекинута је дивна традиција коју су донијеле Љубинка Бобић, Оливера Марковић, Мира Ступица, Чкаља Петровић, Мија Алексић, једна дивна плејада комичара. Прекинута је и традиција, својеврсна комичарска школа, иако, још увијек тиња ту и тамо. На крају, и ја сам то упила и ја сам та школа, кренула сам њиховим путем.

За комедију стварно мораш бити добар глумац, јер ту нема лажи. Мораш бити заиста добар глумац да истинито доносиш лик, и да га ухватиш, што је рекао Зоран Радмиловић – за гушу, и да то преносиш са сцене. И то публика осјети, јер је она као неко тијело, нека жива маса која тачно осјети твоје импулсе са сцене, и или их прима или их не прима. Док у драми, мањој или већој, имаш данас да не знаш ни о чему се ради, сви су мало забринути, сви су мало љути, мало шетају, па се ту свашта провуче. А у комедији не може свашта да се провуче. Или држиш сцену као лик, и треба да будеш комичан, да будеш смијешан да се људи стварно смију, или не можеш да опстанеш на сцени, не можеш да држиш сцену. Комедија се повукла. Лакше је свима да раде драму него комедију.

У односу на Ваше почетке, колико се можда и публика промијенила, или је ипак све негдје исто? Ко данас долази у позориште, а ко је некад био позоришна публика?

– На срећу, позоришта су данас препуна, али публика није критична. Не уноси се. Воле да пљешћу, невјероватно, као да су на рок концерту пљешћу на крају, са узвицима, што је нама врло пријатно.

Да поменем драгог Јагоша Марковића који је правио савршене представе, а једино су ми његове представе остале на крају у којима играм. Он је увијек долазио и уживао у аплаузима које је добијао. Увијек је стајао у вратима здесна, гледајући на сцену, и понеко би га прозивао и он је долазио на сцену и клањао се. Некад ме је то деранжирало и мало нервирало, а сада се тога сјећам с љубављу и смијешком, и жао ми је што га нисмо сваки пут изводили на сцену јер је увијек добијао аплаузе. Играм у његовим представама у Југословенском драмском позоришту „Врата од стакла“, и „Тако је ако вам се тако чини“ по Пиранделовом тексту. И иако је Пиранделов текст херметичан, публика одлично прихвата представу и добијамо огромне аплаузе. И ја се навикавам, мада сам некад намћор па тражим длаку у јајету. Некада сумњам у те аплаузе. Али, највише вјерујем себи, и кад осјетим да је представа добра, и кад осјетим да сам добро играла онда се са задовољством поклоним и прихватам аплаузе, а када, по мени, не припада аплауз – онда се нервирам.

Желим свима личну срећу, срећне празнике!

Како је ово интервју за празнично издање новине, можемо ли га завршити у позитивном тону? Да ли има мјеста за лијепе жеље? Шта бисте пожељели нашим читаоцима у Новој 2024. години?

– Желим свима личну срећу, срећне празнике. Знам да су код вас велике промјене, не знам какве су и нисам се уносила, нити бих могла да се снађем, за разлику од овдје гдје се сналазим. Искрено

вам честитам, јер је свака промјена, заиста добродошла. Како би рекао мој син – промјена не да је добродошла, него све вапи за промјеном, јер је сав простор много, много загађен.

Што је прошло – прошло је

Да ли Вам се с ове дистанце чини да је неке улоге можда требало да одиграте другачије? Да Вам се пружи таква прилика да ли бисте то учинили или бисте, ипак све оставили онако како сте радили?

– Не размишљам о томе да бих могла нешто друкчије, или да је требало друкчије, јер имам свијест о томе да се ниједна вода не враћа, што је прошло, прошло је.

Недавно сам присуствовала једној књижевној вечери, гдје је књижевница, чини ми се дала тачну оцјену – упрошћено – да су политичари и глумци замијенили мјеста. Како, заиста, објаснити феномен да се од свих интелектуалаца на јавној сцени једино глумци данас усуђују без зазора јавно изнијети критику на многе лоше појаве у друштву, политици, економији… свим сферама живота?

– Нису замијенили мјеста, то је погрешан стереотип да су политичари глумци. Далеко су они од глумаца, јер глумцу мораш да вјерујеш, он је истинт, он је истинитији, он цијелу улогу гради на томе да пронађе истину тог лика, истину, истину, истину коју сам не познаје, и да је донесе кроз тај лик, а политичар јефитино лаже. Глумци, и свјесно и подсвјесно имају отпор да гледају те људе који говоре са јефтиноћом, с јефтином пропагадном, да је то скоро неиздржљиво. Притом, глумци, као и сви који се баве умјетношћу, по вокацији и по природи су љевичари, не може бити другачије. Глумац мора да брани истину, мора да живи истинито, да живи са истином, да је препознаје, и зато је глумац увијек у побуни, чак и када је много боље вријеме. Чак и кад је скоро идеално вријеме глумац је критика друштва. Глумци, умјетници, су на првој линији одбране од преваре, лажи и режима у којима живимо.

ДАН

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: