Сеобе

Пише: Емило Лабудовић 

„Исељавање„ Срба из Црне Горе није од јуче и није започело Миловићевом „сеобом“ слике Паје Јовановића „Сеобa Срба“ из своје канцеларије. Старије је то. Сјећате ли се кад је, прије пар година, тадашњи директор Ургентног центра, др Нермин Абдић, прогнао бакрорез „Косовка дјевојка“ их ходника ове институције?

Слика – бакрорез, поклон Црвеног крста Југославије Клиничком центру, пуне двије године, односно до пада ДПС, чији је др Абдић, тада, био претеча др Јефта Ераковића данас, била је на наводној рестаурацији, да би се након смјене власти, и др Абдића, вратила на своје мјесто. Милош Црњаски би рекао: „не постоји смрт, постоје само сеобе“!
Сеобе могу бити или на нивоу симбола трагичног пута кроз историју једног народа или зли удес тога народа у реалном времену и на историјском расршћу његовог трајања. А Срби су се селили и Србе су селили као мало који народ на свијету. Кроз историју, али и колико јуче. Српска Крајина, Петровачка цеста, више од 250 хиљада у колони, прогон, бескућништво, смрт… Па онда Загреб, Сарајево, Мостар… да им траг по трагу не остане. Па стотине и стотине хиљада Срба са српског Косова којима су спаљене и порушене не само куће, цркве и манстири већ су им и гробови затрављени. Још су само Јермени из Нагорно Карабаха у овом вренену подијелили сличан егзодус.
Исељавање као једнократни чин сеоба може бити и у форми пријетње једном народу, пријетње која би требало да га пацификује и подјарми. Сјећате ли се оне Драгиње, некадашње лидерке и наследнице чувеног демократе и европејца, брзотрчећег Ранка, која је, мало – мало, па пријетила тракторима и дењковима „непослушним“ Србима из Црне Горе? Па оног бившег ДПС посланика, а потом и амбасадора, Миша Станишића, који је, усред Скупштине, запријетио Србима у Црној Гори: „видјећете колико ће вас бити на следећем попису“! А сад ни Мишо ни Мишови не смију ни да помисле на попис, а камоли да се попишу.
Сеобе једног народа, историја то потврђује, или су плод насиља или тежње за бољим, богатијим и роднијим животним простором. Међутим, ове прве су и чешће и бројније. Срби то најбоље знају. Сеобе као последица притиска и отвореног насиља, било надирућег непријатеља, било нетрпељивости народа друге вјере и друге националности, имају макар историјске, вјерске и економске разлоге који их, додуше, објашњавају али не и оправдавају.

Сеобе као последица притиска и ускогрудости у оквиру једнородног народа су раритет својствен само Црној Гори.
Брат би брата да исели и раскући, из разлога чисте, патолошке мржње и нетрпељивости, без утемељења и у једном рационалном разлогу, а жестоко подгријаваним „добронамјерним“ савјетима споља. Та тежња да се дио сопственог народа прогласи „персонама нон грата“ у заједничкој држави иде до крајње бизарности да му се не дозвољава чак ни приступ и учешће у скоро свим друштвеним токовима. Као у доба колере, рекао би Маркес.
„Онај који се усуди да доведе у питање политику нашег проевропског и пронатовског пута, биће елиминисан из свих видова власти“, јавно је и недвосмислено Србима (а коме би другом) запријетио дојучерашњи понос српске Зете, некад „наш“, а сада ничији и свачији, Алекса, заклињући се на догробну вјерност одлазећој госпођи Џуди. Уши доље, или „сеобе“ и демократска „смрт“ једног народа у сопственој кући.
Миловићево сељење „Сеобе Срба“ је само један од небројених израза, за сада симболичних, изгона Срба и свега српског из Црне Горе. Али, дрво живота српског народа у донедавно српској Црној Гори превише је дубоко да и га Мило, Мишо, Нермин, Драгиња и нејаки фићфирић попут Миловића ишчупали. Нису Срби Хазари па да заврше у „Речнику“ неког будућег Павића. А вријеме је мајсторско решето.
Уосталом, „Јустиција“ којом је Миловић замијенио „Сеобе“, симбол је и доказ да је правда спора али неизбјежна. И она земаљска, а и она небеска. И не да није лако, него је просто немогуће, затријети један народ, макар га вјешали, сељакали и товарили на тракторе колико год хоћете. Јер, вазда је било да нема врба и нема трактора колико има Срба.
А ни смрти нема. Постоје само сеобе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: