Сеобе Јовановићевих „Сеоба“

Пре 120 година настала је прва верзија најпопуларнијег дела великана нашег академског реализма. Патријарх Бранковић, био незадовољан сликаревом визијом, па је рађена нова верзија

Чувено платно „Сеоба Срба“ по Паји Јовановићу, које се од пре два дана може видети у Дому Јеврема Грујића, прва је верзија монументалног дела, која „чува“ првобитну идеју аутора, једног од највећих у целокупној историји уметности ових простора. Ове године навршава се 120 година од њеног настанка. Судбина слике која готово има статус националне иконе, као да је била предодређена именом које носи и догађајем на који се односи. Доживела је бројне сеобе – од платна до платна, истовремено мењајући власнике и адресе.

Прекретницу у стваралаштву Паје Јовановића и улазак у нову, „историјску“ и по многима његову најзначајнију фазу, означила је управо та 1895. година, у којој је добио две значајне поруџбине, за Миленијумску изложбу која је требало да се одржи у Будимпешти наредне године. Од Саборског одбора у Сремским Карловцима на челу са патријархом Георгијем Бранковићем, наручена му је грандиозна историјска композиција – Сеоба Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, док је од вршачког Муниципија примио поруџбину за слику „Вршачки триптихон“. Стицајем околности, само ће се ова друга заиста наћи на великој пештанској изложби, јер уметниковим виђењем Велике сеобе Срба наручилац никако није био задовољан. Наиме, патријарх Георгије Бранковић од Јовановића је затражио да, за потребе представљања Србије у Будимпешти, наслика дело које ће показати да су Срби дошли на тло Аустроугарске монархије, не у збегу, већ као организована војна целина, и то на позив самог цара.

Ни патријарх ни сам уметник нису могли знати да је тако зачету идеју чекала судбина неизвесна попут судбина ликова на слици представљаних, те да ћемо данас њен развој и пут препун неизвесности моћи пратити кроз макар три платна – колико је, сасвим извесно, Јовановићевих оригиналних „Сеоба Срба“.

Историчар Срђан Божовић сматра да је баш ова, у Панчеву „стално насељена“ (а у Дому Јеврема Грујића тренутно изложена) верзија „Сеобе“, најаутентичнија.

– Ова, првобитна верзија слике, довршена 1896, приказује сеобу Срба из 1690. године, када је народ под притиском Турака кренуо у збег са Косова, и то баш онако како ју је уметник видео и најпре „замислио“ – наводи Божовић, кустос Народног музеја у Панчеву. – Она приказује са једне стране патријарха, војнике, коњанике, док је на десној страни композиције приказан народ, овце…, дакле, сам збег. Е та се „десна страна“ није допала наручиоцу, те је уметник насликао другу верзију већих димензија, овог пута без народа и оваца, која је завршила у здању Карловачке патријаршије. Трећа верзија је својеврсна компилација прве две, нешто мањих димензија и уметничке вредности.

Примивши поруџбину Паја Јовановић, као представник академског реализма и с идејом да народ представи као метафору националне политике, слика управо – народ, али још недовршено платно већ трпи критику. Зато уметник мења своју замисао.

Жену са дететом у наручју тако је заменио ратник на коњу, стадо оваца замењују војници, а епископу Исаији Ђаковићу, који стоји поред патријарха Чарнојевића Трећег, у руке бива стављен свитак са златним царским печатом Леополда Првог, којим се српском народу у царевини гарантују привилегије. Јовановић не успева на време за велику изложбу да доврши „подобну верзију“ слике, а то монументално платно данас краси салу у којој заседа Синод Српске православне цркве.

Трећа верзија, платно које је Божовић описао као „компилацију“ прва два, опет настаје по наруџбини, половином Другог светског рата. Познато је да је београдска лекарка Даринка Смодлака пожелела да постане део грандиозне историјске композиције. Није познато колико ју је „учешће у сеоби“ коштало, али лик жене са дететом бива опет замењен, овог пута ликом поменуте докторке. Верзије приче о томе где је и на чијем зиду ова, као и евентуално четврта верзија „Сеобе Срба“ по Паји Јовановићу, завршила, много су бројније. Реплике чувеног дела су постале део ентеријера многих господских кућа захваљујући предузимљивости загребачког трговца уметнинама Петра Николића који је откупио право да наредних пола века умножава слику (у тада популарној техници олеографије).

Одлазак преко океана

Сматра се да је по завршетку рата, 1945. године, настао још један „оригинал“ по поруџбини богатог вршачког трговца Миленка Чавића који, уверен да је већ чувено дело заувек уништено у вихору рата, наручује Јовановићу потпуно нову слику по старој замисли. Наручилац овог пута дозвољава уметнику да овековечи своју идеју од пре прве „цензуре“, а слику поклања београдској породици Мандукић, која платно носи преко океана – у Њујорк.

Путовање са Руварцем

Јовановић је, прихвативши поруџбину, одмах започео са припремама за рад на слиseoba ци „Сеоба Срба“, отпутовао у Сремске Карловце и састао се са патријархом Бранковићем. Црквени сабор му је, као консултанта за историјске изворе доделио историчара архимандрита Илариона Руварца, са којим је путовао по фрушкогорским манастирима, а у прикупљању грађе користио је и све друге изворе до којих је могао да дође како би што верније и до детаља представио време и ликове. После десет месеци преданог рада, уметник је био задовољан својим делом, али не и патријарх.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: