Сергеј Јесењин: Све што живи ожиљак има још из дјетињства, посебан, ран

Све што живи ожиљак има

Све што живи ожиљак има
још из детињства, посебан, ран.
Да нисам песник, ја међ свима
био бих хуља и лопов знан.

Мршав и раста одвећ малена,
међ децом био сам увек херој,
често, често носа разбијена
враћо сам се под кров свој.

Уплашеној мајци, кад пред њу банем,
реч цеђаху усне крваво-тмасте:
,,Ништа, де! Спотакох се о камен,
а већ сутра све ће да зарасте.“

Па и сада, када се без трага,
оних дана крв врела смирила,
неспокојна нека дрска снага
на поеме моје се излила.

На већ златне литерарне хрпе;
и у сваком ретку што се вије
огледају се некадање црте
кавгаџије, немирка, делије.

Ко и некад имам храброст мушку
ал нов корак мој се друкче слуша,
Док ми некад разбијаху њушку,
сада ми је сва у крви душа.

Не велим више мајци окрвављен,
већ том шљаму што церећ се расте:
,,Ништа, де! Спотакох се о камен,
а већ сутра све ће да зарасте.“

*

Сергеј Јесењин

Прочитајте још:

Сергеј Јесењин о Србима

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: