„Sex on the Beach“

Пише: Никола Маловић

Да је најбољи вајар ипак Бог, види се под упеклим сунцем љети на плажи.

Заједљивци би упитали да ли је Бог вајао и људe попут Игоовог Квазимода или Умберто Ековог Салватореа, двије трагичне мушке ругобе?

А било би и оних који би упитали да ли је Микеланђелов Давид мушка љепота над љепотама или је пак демон заробљен у складно вајаном мермеру?

Дучић је утврдио како се мисао о Богу зачела или у пустињи или на морској пучини. Мисао о гријеху конектује се с врагом свакипут када око опази како Богом вајана умјетност жива улази у воду. Мушка и женска.

И као што сваки покварени сат двапут дневно пролази кроз тренутак тачности, тако и људско тијело прође кроз тренутак када га свако сусједно око вага као стасало и зрело.

Sex on the Beach.

Колико је љето највећа изложба ходајућих умјетнина на отвореном, толико представља и пресјек умјетности ружноће, са свим тим оцвалим тијелима која се хране сунцем и лијече морском, термалном или било којој другом водом.

И док год су у сусједству, на истој плажи, љепотице и звијери, ваља рачунати да је систем уређен и колико-толико природан. Није ли дивно погледати тјелесно прецвалу баку како се на плажи игра са унучићима, тим дивинским људским пупољцима?

С друге стране све пршти од перверзије када власник јахте пошаље фото-посланицу преко Фејбука, на којој се види гдје Богом вајана тијела почивају све сунчајући гузе на милионски вриједним пловилима, најављајући скори сансет, када јахта што је преко дана тиховала чак и кад је пловила – оживи, и када се са ње не шаљу, макар не за јавност, ни фото ни видео-разгледнице. Али се уживање у складно вајаним тијелима подразумијева.

Док је Бока била богата само историјом, и поморском традицијом, Залив су обогатили поморски трговци, ратници и мецене, те све који су с њима били у контакту. Данашња Бока богати све више онај слој друштва који би требало први да пострада у новом мијешању карата. Јер је тај слој, увијек срастао с властима, одреда нечасно дошао до власништва над капиталом.

Можда нису комунисти 1945. били неправдени када су одузимали, почесто пуцњем у главу, и правили нову диобу народом стечених а узурпираних добара. Идеолози политичке сутрашњице ако програмски не предвиде сјечу данашњих псеудо-кнезова, ништа испрограмирати у идеолошком смислу неће.

Државе које не стимулишу бизнис, него га ометају корупцијом, наликују дебелим и ружним који би да се паре с младима и лијепима. Што почесто и чине, но са сазнањем да у том пакету љубави нема. Па су све паре – џаба. То је слика ружне Србије и Црне Горе, лијепе и податне само имућнима.

Младост и љубав, каже Дучић, једино је што човјек заиста има.

Нема прљавије ствари од Богом вајаног тијела на јахти, или на било којој сличној подразумијевајућој сексуалној платформи, нити има чистије ствари од Богом вајане душе пред олтаром.

Љето, море, плажа, хедонизам… разређивачи су ума, дочим их све доводи у ред, истина не на начин одмах видљив, складан и суживотан однос са Творцем свега видљивог и невидљивог.

Нема поучније приче за крај од анегдоте у којој је патријарх Павле по врелом љетњем дану кренуо на службу на Баново брдо. Ђакон га наговара да иду ипак климатизованим колима. Патријарх Павле одбија. Каже да ће аутобусом, као увијек. Ђакон бришући зној казује да аутобус пролази поред Аде Циганлије, па ће у аутобусу да буду и људи оскудно одјевени, дочим ће кроз прозор моћи да се виде и они сасвим голи. Свети патријарх на то одговара: „Свак види оно што жели.“

Па тако и ми. Током цијелог љета које је у стађунском смислу, опасно поље кушње.

(Извор: Печат)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: