Шибицарски посао

Пише: Веселин Матовић

Још један акт новонаречене Владе узнемирио је ових дана  заступнике српског националног и језичког идентитета у Црној Гори.  Ради се о,  Предлогу Закона  о попису, који је објављен на сајту Влада 2. јуна, 2022. У чл. 9, став 1 тога поприлично одоцњелог акта, наведено је који ће се подаци прикупљати „о лицима која се обухаватају пописом“. Између осталог и о: „националној, односно етничкој припадности; вјери; матерњем језику; језику којим лице уобичајено говори“! (То је акт који је, с доста оклијевања, сачинила претходна Влада, али се нова потписује као пуноправан аутор!)

Очигледно, пошто није могла да избјегне тзв. идентитетска питања, као исходиште наших најдубљих подјела и неспоразума, Влада их  је, свеједно која (да је то жељела, ова садашња, исправила би оно што је искривила претходна), тако формулисала и замрсила да велики број грађана не може на њих дати одговоре на основу којих би се добили прецизни подаци ни о етничкој ни о језичкој структури становништва данашње Црне Горе.

Прво што пада у очи јесте ова олако успостављена синонимија између етничке или националне припадности. Није јасно о чему ће се изјашњавати грађани, који те појмове, за разлику од Предлагача, не разумијевају у таквом односу. Да ли и о једном и о другом, посебно, као различитим категоријама, или алтернативно – само о једном, тј. једном или другом?  Питање односа између појмова национална и етничка припадност веома је сложено. У науци, али и у политичкој пракси, оно се углавном разумијева  на два начина. Једни националност везују за државност. То је тзв. политичка нација.  На то становишту заснива се данашња црногорска национално-политичка концепција (додуше, „обогаћена“ тезом о етничкој самобитности Црногораца), па су по њој сви становници државе Црне Горе национално Црногорци. Други пак, сматрају да је нација историјска а не политичка категорија и везују је и поистовјећују са етничкком припадношћу, односно са језиком, као њеном основном конститутивном компонентом. То је тзв. историјка, етничка или природна нација, или народ. Заступају је у Црној Гори грађани који преферирају српски национални, културни и језички идентитет, тј. Срби.. Отуда, уколико би била усвојена предложена формулација (без одредница шта могу да упишу, како је било у свим ранијим пописним листама: Србин, Црногорац, Бошњак, Албанац, итд.), велики број грађана не би знао како да се изјасни и био би (потенцијално) изложен сугестијама пописивача и њиховом (или њихових инструктора) разумијевању ових категорија, што би већ била драстична злоупотреба  поступка пописивања. С друге стране, добио би се спектар различитих, вишезначних и статистички тешко обрадивих одговора, који би обесмислио сврху прикупљања ових података. Несумњиво, у ову замку првенствено би упали грађани који сматрају да су етнички Срби, али су идентификујући националну припадност са државношћу, национално Црногорци. Ако на примјер, грађанин у свој пописни лист упише и једно и друго (то му пописивач не може забранити), хеће ли ти подаци бити статистички релевантни, односно који хоће а који неће, или ће се оба сматрати неважећим? Како год било, то би водило повећању поцента националних Црногораца на рачун (збуњених, изиграних) етничких Срба.

Још горе ствар стоји са језиком.  Увођењем два питања: о матерњем језику и језику којим лице уобичајено говори (а опет искључујући одреднице, тј, имена језикā: српски, црногорски, албански , хрватски, итд., које су постојале у Нацрту закона,  али су уклоњене током јавне расправе), Предлагач је de facto искључио већинско (домицилно) становништво Црне Горе, односно – довео га у забуну. Оваква питања могу се упутити само припадницима мањинских народа и етничких група, или апатридима, а не никако припадницима већинског народа у било којој држави, па ни у Црној Гори. Појаву да уобичајено не говоре свјим метерњим језиком сретамо само код оних људи који су на то принуђени – из практичних разлога или услијед дуготрајног живота и асимилације од стране већинског језичког окружења. То је углавном имигрантско становништво, попут, рецимо, Срба печалбара у европским земљама или  у Америци, на примјер. Може то некад бити и знак помодарства, какав је био случај у Русији након њене европеизације у вријеме Петра Великог, када се руско племство, истичући свој културни статус, чак и у свакодневној комуникацији, заједно с руским, служило и француским језиком. Међутим, данас у Црној Гори нема ниједног Србина ни Црногорца који  уобичајено не говори својим матерњим језиком, без обзира на то како га ко именује. (Можда – једино принц Никола Петровић, с тим што је питање који је његов матерњи језик – језик његових предака, тј. српски, или језик средине у којој се родио и одрастао. Можда и понеки шизик или сноб.) Питање је, дакле, не само бесмислено него и крајње непристојно, а инсталирано је у овај Предлог зато да би се смањио и релативизовао број заступника имена српског језика, навођењем од стране пописивача, или из сопственог незнања, да тај наводно уобичајени језик, различит од матерњег, именују као црногорски, па да се, као и у случају изјашњења о националној припадности, појавe они којима је српски матерњи а тзв. црногорски – онај којим се уобичајено служе.

То је несумњиво био циљ аутора оваквих  формулација. Ма ко он био, урадио је – шибицарски посао! А можда – и узалудан, јер питање је да ли ће пописа и бити.

Прочитајте ЈОШ:

Коме служе архонти Константинопољске патријаршије

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: