Силазак с памети
Јер, ако смо као народ могли да на тацни изручимо предсједника и најбоље генерале земље које су други, а и многи међу нама, прогласили кривима само зато што нијесу клекли и пољубили ланце, Десанка је тек само „колатерал", како би то „пјеснички" рекао највећи лажов двадесетог вијека, Џејми Шеј
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
Она која је „тражила помиловање“ за све, од себра до цара, данас је помилована. Њена поезија остаје у школском програму из којег је умало избачена због „неуклапања у савремену епоху“, како је српски Завод за унапређивање образовања и васпитања образложио овај свој предлог.
„Ала су га оправили, свака част“, рекао би на ово чувени Лаки Топаловић. Пошто се узбуркала свеколика српска стручна и лаичка јавност, Национални просветни савјет Србије, већином гласова(???) „помиловао“ је највећу српску пјесникињу двадесетог вијека.
Чињеница је да свака језичка, књижевна и образовна култура почива на темељима и тече токовима које суБтрасирали и утирали неприкосновени ствараоци чије је ванвремено дјело естетском снагом надживјело и вријеме и аутора. Чињеница је, такође, да се образовни и васпитни систем мора надограђивати праћењем савремених дешавања, нових аутора, нових дјела и нових тенденција у књижевности и умјетности. Али, неприкосновена чињеница је и то да се крајње прецизно, скоро хируршки, мора вршити диоба између фундаменталног и новог. У противном, прави се дисконтинуитет који круни цјеловитост и искривљује слику о материји која је предмет проучавања.
Зашто баш Десанка? Пјесникиња која је о љепоти, милосрђу и љубави свједочила стилом и језиком разумљивим за све, од неписменог сељака до најобразованијег појединаца. Можда су баш та непосредност везе пјесника и читаоца, једноставност којом је саопштавала највеће тајне душе, теме о којима је писала а које живе ту око нас, највише и засметали креаторима слике о „новој епохи“ књижевне Србије. И не само ње. Јер, на њеним стиховима стасавале су и њима биле инспирисане генерације не само српских ђака. Може ли неко да замисли „нову епоху“ литературе без Шекспира, Поа, Малармеа, Рилкеа, Шилера, Гетеа, Петрарке, Јесењина, Мајаковског, Његоша, Бранка Радичевића, Ракића, Миљковића, Црњанског, Давича, Зоговића, Вита Николића, Леса Ивановића … и све тако до Ранка Јововића, Милице Краљ, Бећира Вуковића, итд, итд?
Без овог темеља и симбиозе прошлог и савременог, креација школских програма личила би на зидање куле у облацима.
Други љубоморно чувају своје свеукупно културно и књижевно наслеђе и не одричу га се тако лако и једноставно. Једино је, изгледа, Србима, свеједно гдје су и како се именују, лако да се одрекну свега што су били и што их је чинило у културном и историјском смислу.
Црна Гора, у којој се чак и горостас какав је Његош покушава подвргнути „новом читању“ јер се не уклапа у „нову епоху“, најочигледнији је примјер самопорицања. Само је, изгледа, Србима, како год се именовали, лако и суђено да се баце каменом на себе и преко ноћи „пресвуку“ гуњину у листер. Коријен таквог односа према сопственом наслеђу, сва је прилика, лежи у чињеници да смо као народ, свјесно и циљано, оглашавани кривим за све и свашта. Од једног свјетског рата, преко мита о „великој Србији“, Меморандума, константне пријетње према сусједима које смо два вијека ослобађали од окупатора, даривали им државе и праштали најстрашније злочине, па све до данашњих дана у којима нас „дуже“ за сопствене прогоне из Хрватске и са Космета, Сребреницу и, сасвим на крају, „малтретирања“ независне и проевропске Црне Горе.
Та скоро вјековна изложеност бјелосвјетској, а што не рећи и домаћој, пропагандној офанзиви, ниво националног самопоштовања снизила је и снижава често испод доње границе достојанства. Јер, ако смо као народ могли да на тацни изручимо предсједника и најбоље генерале земље које су други, а и многи међу нама, прогласили кривима само зато што нијесу клекли и пољубили ланце, Десанка је тек само „колатерал“, како би то „пјеснички“ рекао највећи лажов двадесетог вијека, Џејми Шеј. Данас је то Десанка, сјутра то могу бити Његош, Вук, Скерлић, Нушић, Ћопић, Лалић… било ко од оних који су свједочили да смо, упркос свим новотаријама и веслању на Запад, били и јесмо „земља сељака на брдовитом Балкану“.
Десанка је, дакле, „помилована“. Али, и да није, она би сигурни клекла пред Сведржитеља и затражила да нас помилује јер „не знамо шта чинимо“. Њена велика пјесничка душа помиловала би и оне који су већ заборавили њене најљепше стихове, и оне који их никада нијесу и неће прочитати. Помиловала би све читанке Срба, како год се именовали, без њене поезије, јер ми и даље „сечемо дрва у Бранковини“. А да нам је савременик, сигуран сам да би „помиловала“ и Кенана Краповћа који са 42. мјеста брани титулу „шампиона“ у борби са ковид – напашћу. И све оне у шампионским дресовим којима премијер данас уручи ганц нова лична документа по којима ће их Европа лакше препознати а Хрватска и Словенија тако опремљене и „корона фрај“ обучене пустити преко својих граница.
Затражила би помиловање и за Меца Нухоџића и онога чији се надимак плаћа са 500 евра који онако експресно и успјешно открише „Бошка Буху“ који се бацао бомбама на аута „Вијести“. Помиловала би она и оног „доброг момка„ из Морског добра који би, са „џаком“ под пазухом и пајсером у руци, да провали и засједне у прву будванску фотељу. Помиловала би она све и свакога, чак и ово грешно „пискарало“ које се још заноси мишљу како је перо јаче од глупости. Које, иако чврсто вјерује оној Анштајновој да су само „свемир и људска глупост бесконачни“ још увијек гаји наду како „српском паковању“ људске глупости ипак има краја.
„Тражим помиловање…
За оне који клецају под теретом свога бремена,
И који не знају да за све треба времена,
За оне који хоће да на пречац постигну много….“
За оне који умију да читају и који су савладали елементарну азбуку живота – више него довољно!
Госпођо Максимовић, мајко српске поезије, опрости што смо те „помиловали“!!!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Kada stigne glas iz centrala mozak vise ne radi….g…a…svasta mi trpimo kao da ne smemo da kazemo sta hocemo
dome …tebe ni desanka nebi pomilovala….jer si nepopravljivi anticrnogorac…
@ruma
I ti si jedan koji bi da ostane glup i neobrazovan !.
Ko ce za tebe misliti kad ne bude Mila ?.
Obrazovanje, izgleda nije tvoja jaka strana !.
Pa i sendvic ti je vec pripremljen !.
Sad samo treba znati gde treba da ga uguras !.
“ …Zaboraviti se nece
ni kad im duse budu posedele…“
Bol je neizdrziv, dokle????
I danas moja seda glava svakodnevno
smiri dusu, pozdravi unuke i oblake
nekim njenim stihom.
A, tamo neki „pomilovase“
DESANKU sa „vecinom glasova“.
Ministar MORA DA ODE.
Sam, casno da podnese ostavku.
Roditelji, deco, USTANITE.