Симбол нераскидиве везе руског и српског народа: Како је руски цар Николај II помогао да се сагради Храм Светог Василија у Никшићу

Јуче је на празник Светог мученика цара Николаја Романова прослављена ктиторска слава Саборног храма у Никшићу.

Саборни храм Светог Василија Острошког у Никшићу одувијек је био симбол града под Требјесом, и симбол нераскидиве везе са нашом вјековном заштитиницом Русијом.

Црква је подигнута по иницијативи књаза Николе I, у част погинулих црногорских и херцеговачких бораца у ослободилачким ратовима против Турака, у периоду од 1875. до 1880. године. Имена ових јунака уписана су на спомен плочама, које се налазе на сјеверном и јужном зиду цркве.

Током своје посјете Никшићу 1885. године, Никола I је први пут обавијестио народ о намјери о градњи Саборне цркве, коју ће посветити Светом Василију Острошком.

„У знак своје вјечне благодарности, што је за вријеме тешких дана бранио овај мучни народ, а особито за пошледњег рата када је својијем Светијем духом кријепио срца, снажио мишице храбријех синова ове наше земље, те силна војска Сулејман-паше не мога прегазит пут од неколико сахата за пунијех девет дана крвавијех”, казао је тада он.

Саборна црква је подигнута према пројекту који је урадио руски архитекта Михаило Михаилович Преображенски, а градња се одвијала уз велику помоћ Руске православне цркве и страдалне царске породице Романов.

Као основни разлог зашто је изабрано баш ово мјесто био је доминантан положај Петрове главице у односу на околину као и близина гробља и цркве Светог Петра и Павла у њеном подножју.

Тако су у марту 1888. године отпочели радови на самој главици, који су накратко заустављени јер су наступиле неродне године, велика немаштина и глад у земљи. Радови су настављени неколико година касније када је почела да пристиже помоћ из Русије, тачније од руског цара и светог Синода Руске православне цркве.

На самом почетку Првог свјетског рата видјело се да је велика, моћна сила аустроугарска монархија и царевина била ријешила да потпуно прегази српски народ, не само да га прегази него и да га затре и уништи да се његово име више не помиње зато што су они то тако протумачили тај народ је незахвалан колико су они доброчинстава учинили избјеглом српском народу из турске у велику и славну аустроугарску хришћанску државу, аустроугарску монархију и нијесу прихватили да се Аустрија баш за све пита и наравно, велика је енигма и сарајевски атентат како је то све ишло, али то је био добар повод да се потпуно затре српски народ.

У тада царској Русији био је конзул српски Марко Цемовић из Васојевића, конзул, шта је конзул, није то нека значајна функција нарочито у једној великој земљи, као што је Русија. Нико га од оних на врху и не примјећује. Када је био један велики пријем, тај наш конзул у току рата, видјећи шта се догађа нарушио је царски протокол, изишао је са свог мјеста одређеног и пао пред ноге руском цару, ухватио се за његове ноге и само рекао једну ријеч: Велики царе, спаси српски народ.

Не кажемо да је то преломило цара Николаја да уђе у рат иако је био неспреман, неспремна је заправо била држава за рат, била је исцрпљена јер Европа се спремала за слом руске царевине још од слома Наполеоновог.

То не треба заборавити, тада је Европа схватила да је Русија велика и моћна, још ако обједини словенске народе да то може бити опасност али Русија није имала никакве освајачке претензије и то је био неоправдани страх али, видимо како је то текло и полако Русија је слабила јер се цијела Европа удружила, нарочито средином 19. в. око битке за Севастопољ и бивши руски савезници окренуше се против и стадоше на страну Турске само да присиле Русију на један врло неповољан мир и тако даље и тако даље.

Почетак радова обиљежен је великом свечаношћу 1895. године када је на Петровој главици одржан велики скуп.

Митрополит Митрофан је најприје освјештао простор да би након тога књаз Никола спустио камен темељац, а сами чин полагања камена темељца истовремено је испратила топовска паљба са Бедема.

За вријеме трајања радова на изградњи цркве ниједан радник није био повријеђен, и поред великих опасности којима су били изложени, нарочито приликом минирања, допремања камених блокова и зидања куполе и звоника. Камен од којег је саграђен храм су од каменолома до Петрове главице, на рукама су преносили припадници војске.

На градилишту је некад радило и по 200 радника, а за сво то вријеме књаз Никола је боравио у свом двору под Требјесом који је изграђен 1881. године.

Свечано освећење саборне цркве у Никшићу обављено је 1900. године Глас Црногорца тада је објавио да је свечаност увеличало чак око 12.000 људи.

Храм је покривен бакарним кровом а некада је био покривен циглама домаће производње, које су биле велике и јаке и у цементу сложене.

Звоник на храму висок је 14 метара, а на њему се налази позлаћени крст висок 1,6 метара. Красе га четири отвора а на мјесту гдје се обично налази розета уграђен је часовник који је 1929. године поклонио Павле Пантелић, часовничар из Земуна.

У звонику је постављено пет звона, изливених у Италији која су поклон кнеза Петра Карађорђевића, каснијег краља Србије и његове породице.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: