Simpathy for the Devil

Пише: Дарко Прелевић

‘Позитивна тешко може бити с нама, а ако није с нама, онда тешко може бити позитивна. Позитивно онда није позитивно, него је више негативно. Ако је негативно, онда позитивно, није позитивно. Када нема позитивног ни негативног, нема ништа, а када нема ништа, нема ничега’ је можда највећи а најкраци ‘masterpiece’ краља демагогије, ауторизованог власника аутентичних и непоновљивих софизама, који једноставно остављају без даха – Светозара Маровића.

Зна се да је Роберт Фишер, ако не највећи, онда сигурно најгенијални шахиста свих времена, имао фотографско памћење. Очевици су тврдили да је био у стању да без грешке напамет репродукује по пар страница текста на исландском језику, који није говорио. Могуће да би то могао да потврди један од највећих југословенских шахиста свих времена, велемајстор Божидар Ивановић, који је био његов пријатељ.

Сигуран сам да би Боби Фишер из својих најбољих дана, успио да понови и било коју Маровићеву менталну шкработину. Његова предност би била непознавање језика, па би и све сличне грандиозне бесмислице просто представљале само скуп одређених симбола и биле ситна препрека за његов беспрекоран ум и меморију.

Неко ко познаје српски језик би на старту имао тежак проблем у савладавању овог ‘градива’, јер би био ухваћен у клопку ловљења смисла.

Вјерујем да би Маровићеви бисери за секунд изгорели и процесор чувеног ‘Blue Deep’, компјутера, којег је Гари Каспаров у легендарном, футуристичком шаховском мечу побиједио резултатом 4:2, на сто црних јада…

Не могу да се не присјетим вица о најмоћнијем компјутеру на свијету, који одговара на сва могућа питања, док није наишао Мујо и урнисао га питањем: ’Шта има, ба’.

Тешка срца признајем да ми је пријало да видим нека нова лица на домаћој политчкој сцени, крајем 80-тих. Појавили су се ‘млади и лијепи’ а Маровић је чак у својим наступима цитирао Берђајева.

Историјски потрошени, политички ‘мастадонти’ окамењене свијести и памети, за које сам вјеровао да би без написаног говора глумили да су глувонијеми, су напустили сцену без аплауза .

Умјесто њих, полуугашених и без икаквих идеја, којима је једина преостала забава у животу била лов на медведе, које су ловочувари држали за гриф, да их не би промашивали, нова лица на политичкој сцени су дјеловали као освјежење.

Многи су им се искрено обрадовали, иако су и они, као мантру понављали, промјене да, али у оквиру социјалистичког савеза, не доводећи у питање постојећи једнопартијски поредак.

Ни слутили нисмо да на тим таласима промјена јашу јахачи апокалипсе који ће да униште све што се уништити може. Несведени биланс њиховог вишедеценијског пира је надмашио дејство нуклеарне катастрофе, од које би се до сада можда и опоравили.

Жељни моћи и неиживљени, темељно су остављали пустош иза себе.

Амбиција је била не само анестезирати нас, њихове савременике, већ оставити спржену земљу и задужити нашу праунучад. У неком њиховом накарадном парапростору такво понашање је названо патриотизмом.

Сведени, бахати и временом све више зли, на својим приватним ‘party’-има су се искључиво забављали уз ‘умјетнице’ егзотичних имена.

А наш грбаљски антијунак, не само што је цитао Берђајева, већ је можда и слушао музику највећег рок бенда свих времена, Ролингстонса.

Како и када му се пројавило, онако свемоћном да организује њихов концерт у својој кнежевини, на Јазу, сам Бог зна. Није тешко одгонетнути његове мотиве у овом ‘послићу’, али сад то није тема, не бих да сам незахвалан.

Деветог јула 2007. се десио највећи културни догађај у историји Црне Горе, концерт Ролингстонса у режији и под покровитељством господара града Будве и околине, лично.

Стонси су овај историјски наступ започели пјесмом „Start me up“, нумером којом су отпочињали све концерте на текућој турнеји.

Мик Џегер се захвалио публици на српском, а онда су до краја свирали хит за хитом, од „Satisfaction“, „Honky tonk Women“, „Paint it Black“, „Jumping Jack flash“.

Одсвирали су и једну од најпознатијих рок пјесама икада написаних, ‘Simpathy for the devil’. Џегер је био инспирисан књигом ‘Мајстор и Маргарита’ кад је направио ову пјесму и њоме успио да од Луцифера направи поп звијезду.

И Кит Ричардс се као и увијек добро забављао на бини и уобичајено отпјевао двије пјесме „You got the silver“ и „I Wanna Hold you“.

„Brown Sugar“, је остављен за крај, као на читавој ‘ABitter Bang’ турнеји а ватрометом је стављен печат на овај непоновљив спектакл.

Прича о најконтроверзнијем и најзначајнијем двојцу рокенрола, Мику Џегеру и Киту Ричардсу, почиње случајним сусретом ова два друга из дјетињства, у возу 1960. године. Бенд је основан двије године после тога, наког чега све припада историји.

‘Увијек сам волио да пјевам. Нека дјеца су радила то пред огледалом, док сам ја лијепо отишао у црквени хор и нисам погријешио’ изјавио је једном приликом Мик Џегер.

Други ‘гуру’ у групи, Кит Ричардс је не мање важан и занимљив.

Занимљива је и његова спољна манифестација, за коју би површан посматрац рекао чак и да није превише пријатна. У његовом случају је чак математички доказиво супротно.

Уколико призовемо у помоћ таутологију, теорију скупова, и уопсте математичку логику, непрепознавањем његовог уникатног изгледа у скупу познатих ружноћа, заправо доказујемо супротно.

Уосталом, љепота може да буде и ствар конвенције.
Позната је и Ричардсова изјава да уствари никад није имао проблем са дрогом, већ искљуциво са полицијом.

Сва четири члана легендарних рок диносауруса имају заједно око 300 година, али не би толико трајали да нису врхунски професионалци и да на сцени не дјелују као да посједују енергију тинејџера.

Њихови концери одавно нису само музички догађај, па је и овај на Јазу био по свему за незаборав.

Зато, иако донедавно сама десна рука Луцифера, грбаљски мистик и мислилац заслужује да му, као мали знак захвалности, посветимо пјесму ‘Simpathy for the Devil’.
За њега и друштво у ћошку, пар, иако потпуно деформисаних преводом, стихова из пјесме:

Дозволите да се представим
Ја сам човјек од раскоши и укуса
И ту сам већ неко вријеме
Крао сам душе и вјере
И био сам присутан када је Исус Христ
Грцао у сумњама и боли
Постарао сам се да Пилат
Опере руке и запечати судбину
Драго ми је што вас видим
Надам се да знате моје име…..

Док га чекамо да дође, да се појави, за крај, на бис, да нас жеља мине:

‘Наша листа је прва, ова листа је последња. Грађани Берана треба да изаберу да ли ће гласати за првога или задњега. Мало је тих, које ја знам, да би радије гласали за задњег него за првог, јер ако сви желе бити први, а првога већ имамо, зашто би кренули од задњег да би досли до првог, који је већ први.’

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: