Sinjor Dada Cerović

Piše: Nebojša Jevrić

U poslednjem razgovoru za novine, neposredno pred smrt, Giška Božović je rekao da je njegov idol celog života bio Danilo – Dada Cerović. On ga je, pričao je Giška, naučio da čita knjige.

Tamo, davnih pedesetih, Danilo – Dada Cerović završio je DIF i bio prvak Balkana u skoku s motkom.

U vreme kada su se zakazivale tuče, kad nije bilo bombi i „kalašnjikova”, u viteško vreme beogradskih mangupa, Dada je ispod Savskog mosta ubio čoveka pesnicom. Osuđen je na pet godina zatvora, koje je proveo na Golom otoku, već pretvorenom u zatvor za starije maloletnike.

Pripadao je mitu beogradskih i nikšićkih ulica, njihovoj mašti i nadgradnji. Usmenoj književnosti. Bio je jedan od retkih koji nisu dozvolili da se o njima za života piše. Ali se zato pričalo. Pričalo se i o čuvenom bekstvu iz sudnice, kad je iskočio kroz prozor.

Svi su čuli o njemu, ali je bilo malo onih koji su ga poznavali.

S dokumentima dvojice Italijana iz Istre je prebegao je u Italiju i zaposlio se u nekoj fabrici dok nije dobio originalne italijanske papire.

Onda je putovao po Evropi. Iza njega nisu ostajali tragovi. Šef pariske policije, pričalo se po beogradskim kafanama, zakleo se da će Dada završiti na giljotini. Hapšen je, ali je uvek u nedostatku dokaza oslobađan.

Na kraju se skrasio u Đenovi. I učinio da Đenova nestane s naslovnih strana kriminalnih rubrika.

„O, sinjor Dada…”, još ga pominju sitni trgovci u Đenovi koje je štitio od provalnika i pljačkaša, Vijatnamaca, Cigana…

Posle mnogo godina provedenih u Italiji, kum Dada se vratio s mladom ženom Bibi i sa ćerkicom Jelenom, koju je Dadina kuma Milica prošvercovala u Jugoslaviju. Bibi je odrasla u zgradi u kojoj je Dada držao bar. Bila je devojčica kojoj je Dada kupovao čokolade. Kad je odrasla, udala se za njega.

Do nas su dopirale razne priče o njemu. Da je oterao Ljubu Zemunca iz Đenove, da ga sitni trgovci koje je štitio i danas pominju. Obijače je hvatao efikasnije od policije.

I on je, kao i Lubarda, imao dugu sedu kosu i srebrnu bradu. Visoko čelo i oči koje nikad nisu stajale. Obožavao je Dostojevskog i stalno je ponavljao: „Ako Boga nema, sve je dozvoljeno.”

I stvarno, otkad se on pojavio, sve nam je bilo dopušteno.

Voleo je više da se druži s piscima i slikarima, pijancima koji su širili legendu o njemu nego s krimosima koji su ga se ozbiljno plašili.

Privlačio ga je taj svet odmetnut od društva i uvek spreman da realnost zameni za snove.

Otkad se on u našem društvu pojavio, ohrabrili su se pesnici. Njihovi pasjaci, koje su opasni tipovi surovo kažnjavali, počeli su da prolaze nekažnjeno. S Dadom u društvu u polumrak „Crnog grada”, kako je Dada zvao „Beli grad”, ulazili su Aca Sekulić i Jaša Grobarov. Secikese i podvodači, kurve i kelneri koji su nas uvek kinjili bili su uslužni i spremni na visok stepen tolerancije, koji je pijana pesnička bratija koristila. Oni koji su s Dadom sedeli za stolom bili su bezbedni. U to vreme ja sam počinjao da pišem priče s margine u „Dugi”. Mogao sam o svemu da pišem, samo ne o njemu, o Dadi.

Kad bi nestajalo para, Dada je zvao teleapel-kumu Milicu, koja je stizala taksijem iz Zemuna i donosila keš.
Pričao mi je Peđa Dragović, naš veliki slikar i skulptor, čuvar poslednje vere u čovečanstvo, o susretu s Dadom u Budvi dok je još bio student.

Crtao je na molu kad mu je prišla grupa Cetinjana. Obesni, nabildovani i tetovirani tipovi oteli su mu blok i bacili ga u more.

A onda se pojavio Dada u belom mantilu, obučen po poslednjoj modi, i bacio svu trojicu Cetinjana u vodu. Morali su da pokupe sve crteže i da se izvine Peđi.

Prošlo je od tada deset godina kad mu je neki mornar doneo na poklon najskuplje boje koje mu je kralj Đenove poslao.

Pera Vo je leti okopavao kukuruze u Ratkovu. Imao je jak srednji prst i niko nije mogao da mu ga polomi.
Emil, slikar, i Pera Vo su lomili za opkladu prste kad je ušao Dada u kafanu. I zakucao Peru.
Pera Vo je, ležeći na patosu, pitao: „Zašto mene, Dada?”

„Znaš li ti, budalo, koliko vredi prst jednog slikara?”, rekao mu je.

To je mogao samo Dada, kralj Đenove.
U Đenovu je otišao s lažnim pasošem, zaposlio se u fabrici dok nije naučio italijanski. Onda je prijavio da je izgubio dokumenta i dobio original papire. Sa originalnim dokumentima počeo je da se penje ka vrhu Đenove.
Kad su ga digli, imao je farmu i na njoj dvadeset magaradi.

„Žao mi je magaradi”, pričao je.

Jednom, godinu dana pre nego što će se vratiti da umre u Srbiji, ušao je u banku u Milanu da unovči čekove.
Nastali su neki problemi i on je tražio da vidi direktora.

Kad je ušao u kancelariju, direktor je ustao, prebledeo, podigao ruke i stao uza zid.

„Ali ja sam došao samo da unovčim ček!”

„Molim te, nemoj da pucaš, imam četvoro dece”, cvileo je direktor.

Dada je zaboravio da je tu istu banku opljačkao pre dvadeset godina. Direktor je tada bio blagajnik.
Završilo se smehom uz viski.

Dada je stajao naslonjen na šank u bifeu „Raketa” na Štajgi kad mu se prišunjao Bosanac sa isukanom čakijom. Niko ga nije video, ali ga je Dada osetio.

Okrenuo se na vreme i već je Bosanac bio na patosu, a pored njega je ležao nož. Bio je to neki stari dug koji je Bosanac hteo da naplati.

Tada sam ga prvi put video.

Na sva pitanja o Suzani Ronkoni, Dada je odgovarao:

„Ima zajebanih tih Žabarki!” Ni on o njoj nije ništa znao iako je znao sve.
Bio je zaštitnik pisaca i slikara u svitanje, kad smo skloni skandalima tražili đavola.
„Ako Boga hoćeš da upoznaš, moraš da zgaziš đavolu na rep”, govorio je.

Pred kraj života preselio se u Budvu.

Viđali su ga u društvu Kira Radovića kako razgovaraju o Hegelu i Heraklitu. Kiro Radović je bio stari robijaš i golootokaš dvomotorac koji je i posle Golog otoka više puta arestovan zbog vređanja Titovog imena i dela. I koji je govorio: „Ono malo života što sam proživeo, proživeo sam na Golom otoku. Sad možete misliti kako mi je bilo na slobodi.”

Dadina duga seda kosa i duga brada, i oči koje su sve skrivale, ali i otkrivale, izazivali su pažnju prolaznika.
Završio je u bolnici u šezdeset i nekoj godini bez čizama.

Prognoza šefa pariske policije nije se ostvarila.

Umro je od oboljenja pankreasa i loze koju je pio.